За Бугаре је 1. март је одвајкада посебан дан. Некада се тај дан дочекивао уз пуно традиционалних обреда и обичаја. Неки од њих су и данас живи, а други – помало заборављени.

И дан данас 1. марта, на празник Баба Марта, уз речи „Да сте живи и здрави, бели и црвени, весели и насмејани“, најдражим особама и пријатељима поклањамо мартенице – својеврстан амулет и накит од увијене црвене и беле пређе, који се носи на одећи или веже око руке попут наруквице, за здравље и срећу.

Симболично речено, мартеница се израђује од сунчевог зрака претвореног у црвену вунену нит и од последњег пролећног снега – беле вунене нити. Увийене беле и црвене нити симбол су пролећа – пролећног сунца које греје, и обновљене природе након зимских дана. Веровало се да мартеница чува од злих сила одлазеће зиме. Та древна симболика мартенице је данас заборављена и људи не верују у њу. Али када се окитимо мартеницама, оне нам увек уливају радост због доласка пролећа.

Код нас пролеће има своје отелотворење и оно је Баба Марта. Првог мартовског дана она облачи црвени сукман, забради главу црвеном марамом, а на ноге навуче чарапе такође црвене боје. Бугари верују да ће их ова боја штити од болести.

Вековима су људи на територији данашње Бугарске веровали да је мартеница магија, која чува од зла и бележи почетак новог живота.

У неким крајевима земље мартенице су правили, а и данас праве, од плаве и беле вунице (обично за мушка деца), или плаве и црвене (у околини Софије и Мелника). Мартенице могу бити и једнобојне – скроз беле или скроз црвене, а у Родопима су популарне разнобојне мартенице – као да је у њих уткана дуга. Понекад се од белог и црвеног конца израђују минијатурне фигурице традиционалних народних јунака – Пижа и Пенде.

У стара времена мартенице је уочи 1. марта или пре изласка сунца тога дана, израђивала најстарија жена у породици. И док је преплитала нити – црвену и белу, она је изрицала магичне речи да би мартеница добила магичну моћ. У раном првом матровском јутру баке и мајке су сваком детету око руке везивале матреницу, да би оно било здраво и румено током целе године. А девојке су од увијених белих и црвених нити правиле ђердане и наруквице. Њихове жеље су биле везане не само за здравље, већ и за љубав, јер је црвена боја и симбол љубави. Некада су мартенице везивале и око врата домаћих животиња, као и на воћке да би биле плодне.  Тако су сви први мартовски дан дочекивали закићени мартеницом. Та традиција жива је и данас. Мартенице се носе или до 9. марта када се обележава црквени празник Светих 40 мученика, или до 25. марта када се прославља празник Благовести. Према обичају, мартенице се носе и све док не почну да се јављају први знаци прољећа – пупољци, роде, ласте, а затим се њима кити плодно дрвеће.

Према једној од бројних легенди о мартеницама, све је почело 13. века, у време оснивача бугарске државе кана Аспаруха. Након што је победио Византинце и поставио темеље нове државе, кан Аспарух је одлучио да божанству Тенгрију (владару небеса) принесе жртву. По старом народном обичају, ломачу је требало запалити сувим струком копра. Али на овом подручју није било копра. У том тренутку је на Аспарухово раме слетела ласта у чијем је кљуну био мали струк мирисне биљке омотане белим и црвеним концем и проговорила људским гласом: Од данас ви имате нову земљу, браните је крвљу својом и чувајте је чистом и белом као што је снег бели! Ово се догодило 1. марта, а луткице и фигурице од белог и црвеног конца постале су симбол мира међу Словенима, а исто тако и здравља, среће, новог почетка…

Фотографије: Општина Главиница, Љубо Андреев, Pixabay, wikipedia.org, Ани Петрова, архив

Саставила, уредила и превела: Албена Џерманова