После недеља неизвесности и молитви, у време када су милиони католика с надом гледали ка Ватикану, стигла је охрабрујућа и дирљива вест – папа Франциско напустио је болницу и поново се појавио пред верницима на Тргу Светог Петра.

„Радујемо се што се опоравља“, каже Паоло Кортези. „Надамо се да ће за Васкрс изаћи и благословити цео свет. Бугарски католици још увек носе у срцу његову посету из 2019. године. Он није само духовни пастир, већ човек дубоке мудрости и саосећања. Његове речи имају снагу да дотакну сваког, баш као што су то чинили и његови претходници – папа Бенедикт и папа Јован Павле II – личности светског формата и универзалне поруке.“

Међу духовницима чија је мисија била много више од црквене дужности, једно посебно место припада  „бугарском папи“ – светом Јовану XXIII. Рођен је као Анђело Ђузепе Ронкали, а у Бугарску је стигао 1925. године као апостолски визитатор. Током десетогодишњег боравка у земљи, оставио је дубок траг не само у верском животу земље, већ и у срцима људи, захваљујући саосећању према страдалницима и дипломатској ангажованости у корист Бугарске након Првог светског рата.

„Он није био само слуга Цркве – био је њен градитељ у временима када се темељи љуљају. С преданом посвећеношћу радио је на обнови структура Католичке цркве, а нарочито на оснаживању католика источног обреда. Са монсињором Франческом Галонијем основао је институт Opera Italiana Pro Oriente, уливајући нову наду и свежину у верску заједницу, сведочи Паоло Кортези. Али његова мисија није се завршавала на институцијама. Био је човек дела. У годинама великих сеоба и немира, пружио је руку спасења десетинама хиљада бугарских избеглица из северне Грчке и Тракије – обезбедивши им не само привремени кров над главом, већ и храну, посао, достојанство. Када је земљотрес погодио Чирпан, није остао по страни. Активно је помагао страдалима и преживелима, залажући се за обнову порушених храмова и школа. Његов допринос био је немерљив и на дипломатском пољу. Са изузетним тактом и упорношћу, радио је на обнављању односа између Краљевине Бугарске и Ватикана. Захваљујући његовим напорима, 1932. године основана је Апостолска делегација у Бугарској – претеча данашње Апостолске нунцијатуре. Његови контакти се нису ограничавали само на Рим. Сарађивао је са самим царем Борисом III, али и са православном, јерменском и протестантским црквама. Увек је био отворен за дијалог и насмејан. Волео је људе. Десет година касније, пут га води у Истанбул, где наставља своју мисију, где наставља да рад и на јединству хришћана."

Управо на бугарском тлу, будући папа Јован XXIII направио је историјски корак ка зближавању католичке и православне цркве. 

„Хришћанске цркве, нажалост, вековима живе у подели“, каже Паоло Кортези, угледни представник католичке заједнице у Бугарској. „Али данас, у свакој од њих, све је више оних који настоје да нас врате јединству. Пред нама је историјска година – обележавамо 1.700 година од Првог васељенског сабора у Никеји, када је цело хришћанство било једно.

Кортези изражава наду да ће папа Фрања и васељенски патријарх Вартоломеј, кроз молитве, апеле и сусрете, наставити да граде пут који је давно започет – пут ка заједничком слављењу највеће тајне хришћанске вере – Васкрсења Христовог.

„У свету у коме владају поделе, страхови и неразумевања, вера је позвана да буде оно што нас поново зближава. Нека нас управо она води ка разумевању, заједништву и дубоком духовном општењу“, поручује Кортези.

У оквиру конференције, отац Паоло Кортези представиће своје најновије дело, опсежну књигу под насловом „Ти походиш земљу и натапаш је“, у којој је сабрано око 600 страна преписке коју је монсињор Анђело Ронкали током девет година свог службовања у Бугарској водио са Ватиканом. У тим писмима, он не говори само о католицима, већ са искреном бригом и разумевањем пише о целокупном бугарском друштву. Али, уочи Ускрса, празника светлости и васкрсења, отац Кортези упућује своју посланицу свим људима добре воље:

„Моја порука за Васкрс, као и сваке године, упућена је свим људима“, каже католички свештеник. „Желим да Васкрсење Исуса Христа донесе нову наду свима, а посебно онима који страдају – да стиснемо зубе, да се не предајемо и да имамо хришћанску наду да ће на крају Бог победити смрт, да ће светлост победити таму, добро победити зло, радост победити тугу, а љубав победити мржњу. Ево, победа припада Богу и добру, и победник је заиста Христос, који је васкрсао да пробуди наду у нашим срцима, у нашим животима. Да се не предајемо!“

Превод: Свјетлана Шатрић