Волите ли бајке? Иако многи сматрају су бајке намењене углавном деци, оне су извор поука које су и данас актуелне. Штавише, чак и у данашњем суровом свету могуће је живети у бајкама. Таленат је умети прелазити из једне у другу бајку, а данас причати о њима мирно, па чак и уз смех, иза којег се, међутим, крију године напорног рада и одбијања прихватити савете других да је боље одустати, јер је оно што желиш, немогуће.

Да је све могуће, само треба гледати напред и не одустајати,  доказује животна прича нашег сународника Џонатана Ангелова, који је одрастао између Бугарске и Француске, али заувек носи Бугарску у свом срцу, јер је код нас много тога доживео и научио:

"До своје 18. године сваког лета проводио сам најмање  месец-два у Бугарској. Обилазио сам различита села, боравио у Софији, Белој Слатини и Правецу, те из тог времена чувам најлепше успомене. Купао сам се у рекама, испод водопада, ту сам први пут отишао у диско-клуб, ту сам срео своју прву љубав. Али памтим и тешки живот Бугара, који много раде, а немају пара. Памтим немаштину … и знајући све то никада више нисам желео да живим тако, али сам схватио и то да човек може бити срећан и са мало пара“, каже  Џонатан.

По његовим речима, човек је срећан кад може да ради оно што жели.  Одувек је сањао да постигне нешто што нико други није мислио да је могуће. Осим у Бугарској, детињство је провео и у Паризу, где је живео са мајком, која је на почетку транзиције (1989) отишла прво у Италију, где се удала како би добила европска документа. Након годину дана или две, напустила је Италију и настанила се у Француској, где је покренула успешан посао као модел и власник мале модне агенције.

„Добро се сналазила, модели које је ангажовала, су долазили из целе Европе, Русије, па чак и из Бугарске. Онда сам се појавио ја, али она никада није знала ко је мој отац. Зато се целог живота трудила да се сналазимо и да нам буде добро“. „Нажалост, један човек ју је преварио, рекавши јој да ради у области уметности, да купује и препродаје разне слике и предмете. Моја мајка му је дала скоро сав свој новац и он је нестао. Изгубила је све, њена компанија је затворена, али је морала да плати порезе. У Француској није успела да научи да добро говори и пише на француском, почела је да пије, те су  људи постепено почели да причају о нама. И тако једног дана, са 12 година, завршио сам код социјалних радника, који су ме дали хранитељској породици“, наставља своју причу наш саговорник.

Каже да је готово одмах почео да ради – продавао је новине, а затим пицу, сладолед и шта све не, јер је желео да покаже мајци да је све могуће. Много је радио и после неког времена почео је да купује некретнине.

„Мале собице у Паризу од 8-9 квадратних метара, једну за другом, успео сам да купим десет, продао сам их, зарадио много новца, којим сам купио веће станове од 2 собе и изнајмљивао их туристима. Са 27 година, након годину дана у Лондону, где сам радио као финансијски трговац за једну компанију, уморио сам се од рада за друге, јер сам више новца зарађивао од посла са некретнинама. 

Вратио сам се у Француску и створио сопствену компанију, која је постала један од највећих стартапова у Француској у области комуникација. Иако ни ја, ни човек са којим смо заједно основали друштво, не долазимо из те сфере, сањали смо да направимо производ који би функционисао за све компаније широм света које желе да изграде сопствене кол-центре“, прича Бугарин.

Целу своју причу Џонатан је описао на француском и у књизи под називом „Нема шта да се изгуби“ (Rien à perdre). На питање да ли размишља да је објави и на бугарском језику, он је категорично одговорио да постоји таква идеја и да чак тражи издавача, али наглашава да ће у књигу на бугарском укључити много више својих доживљаја и сећања на живот у нашој земљи,  јер верује да ће читалац много тога научити из њих.

Фотографије: Лични архив Џонатана Ангелова, jonathananguelov.com, linkedin.com, Facebook/Jonathan Anguelov, beaboss.fr, fnac.com

Превела и објавила: Албена Џерманова