Према ранг-листи једне енглеске компаније за осигурање, чији клијенти живе претежно ван своје домовине, Бугарска је број 1 за људе који желе да започну свој нови живот у иностранству. Такође, наша земља је на 4. месту међу 10 земаља, али на првом у Европи по порасту емигрантске популације у периоду од 1990. до 2020. године (са 43.000 у 1990. на 1,7 милиона у 2020. години). Не постоји тачна статистика о броју странаца који данас живе у Бугарској, али су разлози за избор наше земље различити –прилика за нови посао, сусрет са сродном душом или жеља за бекством од преоптерећене и интензивне свакодневице.

Парагвајца Алекса Мартинеза код нас је довела љубав – његова девојка добила је понуду за рад у Софији:

„Тако сам дошао у Бугарску. Допала ми се ваша земља и решио сам да се овде преселим. У почетку сам радио као наставник у међународној школи, али сам онда раскинуо са својом тадашњом девојком и морао сам да донесем одлуку да ли да се вратим у Парагвај или да останем и започнем нешто ново. Одлучио сам да останем, али је проналажење новог дома и посла био озбиљан изазов. У Парагвају је мој посао био везан за крафт пиво и мој први посао у Бугарској је такође био везан за њега – постао сам пивар у малој пивари“, сећа се странац у интервјуу за Радио Бугарску.

Ускоро после тога Алекс је срео своју садашњу супругу и признаје да је прави срећник што је ожењен Бугарком. Имају трогодишњег сина по имену Николас. По њему је добило име једно од пива које је заједничка производња са другом пиваром. Међу његовим састојцима су бурбон ванила, кекс и кокос.

Парагвајац је један од пионира на тржишту крафт пива у својој домовини:

„Пре десет година ја и мој најбољи пријатељ и бивши пословни партнер смо у Парагвају отворили бар-пивару и започели тзв. крафт револуцију, а тржиште је веома брзо расло. Људи око нас су путовали, доносили по коју флашу а ми смо их пробали, али пошто нисмо могли да пронађемо те марке на локалном тржишту, првобитно смо одлучили да их увозимо из Бразила. Знали смо да их нико не познаје и да ћемо имати проблема са њиховом продајом. Зато смо решили да отворимо пивару и почнемо да производимо сопствено пиво, а након што смо научили занат пиварства, почели смо да организујемо часове за оне који су заинтересовани да постану кућни пивари.“

Свима који би желели да се баве пиварством саветује да почну са скромном опремом и постепено расту, али додаје да их свакако чека много посла. Он то говори из властитог искуства, јер већ има своју пивару, чија легализација није без препрека:

„Постоје две ствари које углавном сматрам својим манама. Једна је то што јако лоше говорим бугарски. Знам сасвим мало речи – тек толико да себи наручим кафу, пиво и баницу“, каже Алекс уз смех и додаје: „Не могу ни основни пословни разговор да водим. Трудим се, али ми је тешко. Друга ствар је што већ знам колико је све споро када је у питању административни посао. Када некоме поменем да нешто радим, али да бирократија одузима пуно времена, кажу ми да је то сасвим нормално.“

Наш саговорник је категоричан у томе да нема право да било кога криви што је дошао у нашу земљу и покренуо сопствени посао. Стога је брзо истакао и позитивне стране своје одлуке да се настани у Бугарској:

„Осећам да су људи овде веома поштени. Долазим из веома корумпиране земље. У њој бих могао да потребна документа добијем за неколико минута, наравно ако некоме платим одређену суму. У Бугарској знам да ће то трајати дуже, али ће бити урађено поштено и на прави начин. Друга ствар, која ми се овде свиђа је то што је могућ диван баланс између радног времена и приватног живота“, каже у закључку Парагвајац Алекс Мартинез.

Фотографије: Алекс Матинез – лични архив

Аутор: Јоан Колев

Превела и објавила: Албена Џерманова