Љубен Каравелов (1834-1879) је једна од најзначајнијих фигура у народно-ослободилачкој борби, енциклопедијска личност, аутор поезије и прозе те публициста и фолклориста.

Након година школовања и рада ван родне Копривштице и бугарских територија – учио је у Пловдиву, Једрену, а касније и у Цариграду, Одеси, Београду и Новом Саду, Каравелов се обрео у Букурешту где се убрзо нашао у друштву бунтовнички настројених бугарских емиграната и због свог ораторског умећа постао је један од утицајних гласова. Његово главно оружје је лист „Слобода“ – платформа за његове идеје, око које су се ујединили многи револуционари. Одиграо је важну улогу у стварању Бугарског централног револуционарног комитета. Био је фигура која је ујединила велики део представника бугарске емиграције и под утицајем идеја Раковског и искуства Левског, провукао је одлуку да се крене у оружану борбу против непријатеља.

Након смрти Апостола слободе (1973), Каравелов је у потпуности преиспитао себе и свој рад и разочаран се повукао из револуционарних кругова, јер је веровао да се слобода може постићи само просветом. Зато се после 1874. г. у потпуности посветио књижевној и просветитељској делатности.

Године 1875. Каравелов је написао чувену елегију „Ал' си лепа, моја горо“ – носталгичан хвалоспев бугарској природи. Он је у својим стиховима опевао јединствену лепоту домовине, која је света за сваког Бугарина, посебно када је далеко од ње. Осуђен да своје најактивније године проведе у туђини, Каравелов стално чезне за Отаџбином и овим стиховима се враћа у њу како би изразио своје дивљење, љубав и тугу. Скоро четврт века касније, млади композитор Георги Горанов написао је музику за елегију, која је брзо стекла статус националне класике.

Георги Горанов, чије рођено име је Георги Димитров Јовев, рођен је 1882. г. у Ђустендилу, у породици македонских Бугара емиграната. Похађао је Педагошку школу у свом родном граду, где је свој таленат за музику испољио у аматерском хору и оркестру. Године 1900. је за наставника музике у Ђустендилу постављен чувени чешки композитор, музички теоретичар, фолклориста и истраживач бугарске народне музике Карел Махан, који је умногоме утицао на музички живот у граду. Махан је формирао четворогласни хор од 100 певача, велики гудачки и мешовити оркестар и основао певачко друштво које је касније прерасло у хор „Кавал.“ Међу његовим ученицима, осим Георгија Горанова, био је и чувени композитор Никола Атанасов – аутор прве бугарске симфоније. Приметивши музички таленат Горанова, Карел Махан га је охрабрио да се у потпуности посвети музици. Горанов је почео да компонује песме и мале оркестарске комаде, да хармонизује и обрађује обрасце народног стваралаштва. Горанов је 1902. г. отишао у Загреб да студира музику, али се вратио због болести. Овај свет је напустио прерано, у 23. години, у Ћустендилу. За собом је оставио 80 песама, од којих су веома популарне постале песме „Ослобођење“, „Устаните, устаните“, „Запевај ми, Македонко“, „Јунак је шуми говорио“. Такође, аутор је комада за виолину и за мандолински оркестар, валцера, мазурки и полки. У историји бугарске музике запамћен је као творац композиција „Дружна песма“ и „Ал' си лепа, моја горо.“

На предлог познате фолклористкиње Рајне Кацарове, песма „Ал' си лепа, моја горо“ проглашена је незваничном химном Копривштице и Националног сабора бугарског народног стваралаштва, чије је прво издање одржано 1965. г. Данас је песма посебно популарна међу нашим сународницима који живе у иностранству и заједно с „Облачићу бели“ Рана Босилека постала је звучни амблем бугарских емиграната. Интерпретација Мешовитог хора и Симфонијског оркестра БНР, под диригентском палицом Михаила Милкова, остаје једно од најупечатљивијих извођења ове песме.

А ми вам предлажемо да послушате ову песму у извођењу Дечјег хора БНР – снимак с празничног концерта поводом Дана народних будитеља у сали „Блгарија“, 1. новембар 2024. г. Солиста – Викторија Љубомирова.

Превела и објавила: Ајтјан Делихјусеинова

Фотографије: bg.wikipedia.org, bulgarianhistory.org, probuzhdane.wordpress.com, архива