Поп и рок певач, музичар и композитор Георги Минчев је у 60. годинама прошлог века постао један од утемељивача домаће рок музике. И дан данас његове композиције имају бројне поштоваоце, а неке од њих налазе се и на репертоару савремених рокера. У 90. годинама био је популаран као фронтмен супергрупе "Старе фаце" ("Стари муцуни").

Рођен је у Софији где је завршио спољну трговину, а касније – ТВ режију у Бриселу. Међутим, љубав према музици била је јача од свега. Године 1967 је Минчев, још као студент, на фестивалу "Златни Орфеј", уз пратњу групе "Штурците", отпевао песму "Бела тишина", која је освојила прву награду и донела му популарност.

"Вечити дечак бугарског рока", како су га називали, је већину текстова својих песама написао сам. У њима се често помињу снажне емоције попут љубави и прељубе, наде и разочарања, туге и презира. Минчев је у свом стваралаштву био искрен, био је уметник побуњеничког духа, али је имао урођену отменост и скромност. После демократских промена у Бугарској постао је "певач тргова", бард демократских промена, а гитара је била неизоставни део његовог живота. Пре своје смрти 2001. године завештао ју је бунтовнику, блузеру и гитаристи Василу Георгијеву, који је у свету музике познатији као Васко Крпката ("Vasko The Patch").

Фотографија: Булфото, архив

Саставила, уредила, превела и објавила: Албена Џерманова