Са 35 година именован је за професора на Државној музичкој академији. Од 1945. г. је професор композиције и музичких облика, године 1952. постао је декан Факултета за музичку теорију, а од 1956. до 1962. г. био је ректор Бугарског државног конзерваторијума, како је гласио нови назив Музичке академије. Захваљујући Веселину Стојанову, Бугарска је добила талентоване композиторе и ствараоце као што су Тодор Попов, Димитар Петков, Стефан Ременков, Иван Маринов, Александар Текелијев, Виктор Чучков.

Велика школа коју су наследили од свог професора, није само резултат учења од Франца Шмита у Бечу. То су концерти Бечке филхармоније и представе Бечке опере; опсежно познавање стваралаштва Моцарта и Бетовена, Брамса и Вагнера, Брукнера и Малера, Рихарда Штрауса, Арнолда Шенберга и Албана Берга; то су сусрети са светски познатим музичарима, међу којима су Рахмањинов, Хоровиц, Крајслер, Хуберман, Гизекинг, Бакхауз... Колеге га називају „виртуозом оркестра“ због његовог дубоког инструменталног размишљања, драматуршки развијене симфонизације, употребе лајтмотивске технике, богате хармоније и раскошне, често егзотичне оркестрације.

У његовом опусу постоје два естетска става. Први произлази из свеопштег за његову генерацију схватања националног које је нужно везано за народно стваралаштво. Други став проистиче из жеље да изрази своју личност, без ограничења и без обавезе да се уклопи у постојећи нормативни систем. Овај уметник стално тражи равнотежу између личног и општеприхваћеног укуса. Пример за то су опера „Саламбо“ – јединствена у музичко-сценском стваралаштву Бугарске, као и балет „Папеса Ђована“.

Веселин Стојанов је одавно већ признат за класика, нека од његових инструменталних дела се и данас изводе на бугарској сцени, а привлачност симфонијске свите „Баја Гања“ и „Празничне увертире“ је више него актуелна и данас. Ипак, његов највећи заштитни знак је „Рапсодија“, која је настала 1956. г, по наруџбини Бугарског националног радија. Комад, који су бугарски оркестри често и са задовољством изводили од 50-их до 80-их година минулог века, и данас је непролазни музички класик. Упечатљива партитура открива најкарактеристичније црте композиторовог стила – појачану емоционалност, раскошну оркестрацију, рафиниране мелодијске и хармонијске нијансе.

"Рапсодија" Веселина Стојанова у извођењу Симфонијског оркестра БНР, диригент - Васил Стефанов:

Превела и објавила: Ајтјан Делихјусеинова

Фотографије: archives.bnr.bg, bg.wikipedia.org, orgelwettbewerb.at, library-haskovo.org, архива