Прашњави сокаци начичкани старим дрвеним кућама, жубор пенушаве речице, храстове и букове шуме свуда около чине да село Медвен изгледа као да је изашло из бајке. И док суседна места Котел и Жеравна привлаче мноштво туриста, Медвен - мирно место са ништа мање аутентичном атмосфером из доба Националног препорода, остаје ван утабаних стаза. Основано у 16. веку, смештено у Котленском делу Старе планине, сеоце Медвен прича причу о локалном становништву које се бавило производњом чоје и шајка (врсте чоје) за потребе османске војске, као и дрвених разбоја и бачви. А у цркви Свете Марине, подигнуте 1882. г, чува се икона светице која је чудом преживела паљење храма од стране Османлија. Доц. др Смилена Смилкова, председница локалног читалишта „Извор – 1882“ прича:

„Током свих тих година проводила сам и проводим део свог времена овде. Мој лични осећај о овом месту је да сам у рају, због лепоте природе, мира и тишине. Почетком 20. века у Медвену је живело око хиљаду људи, што уопште није мало. Било је око 20 кафана и скоро исто толико, а можда и више дућана и занатских радњи. Овде је живот био веома активан. Међутим, временом су људи почели да одлазе из села и почетком 21. века број становника износи 98 душа. Више их је током летњих месеци. Тада село оживи јер се у свој родни крај врате људи који су се одселили и запослили широм Бугарске. Њихов број достиже 150 до 200 особа.“

У Медвену је свака кућа изграђена на каменом постољу са хоризонтално поређаним брвнима и талпама. Дрвени ћепенци с унутрашње стране прозора стварају јединствену атмосферу удобности и сигурности. Најупечатљивија је унутрашња соба која је грађена искључиво од дрвета, с уграђеним ормарима и обавезним иконостасом на источном зиду. У тој просторији се налази и огњиште, као и широка менсофа на којој су дању уживали гости, а ноћу спавала цела породица. И данас се у неким од ових старих кућа могу видети металне алке које висе с плафона, за које су некада везиване љуљке за бебе.

„И сама живим у једној таквој кући која је вероватно стара више од 150 година. Већина брвнара у селу је аутентична или је сачувала свој аутентични изглед. И сваки пут кад их погледам, дивим се таленту и генијалности бугарских мајстора. У доба Националног препорода, када су грађене ове дрвене куће, коришћен је материјал из оближњих листопадних и четинарских шума. Улазна врата су обично двокрилна. То је вероватно у контексту времена у којем су грађене куће, двокрилна врата су људима омогућавала да брзо побегну у случају опасности.“

Данас су неке куће у Медвену напуштене и полусрушене, друге су обновљене и служе као виле, а треће су претворене у гостинске куће. Село има и музеј:

„Године 1850. у селу Медвен је рођен Захари Стојанов – бугарски револуционар, политичар, новинар и писац. Касније је у селу основан музеј у част овој светлој личности и великану. Иако то није његова родна кућа, за музеј не недостаје интересовања и посетилаца. Има једно место које се зове „Плава бара“, на 20-30 минута хода од села. Ово место краси раскошан водопад, чија је висина око 8 м. Ово је уједно и сеоска плажа која сваког лета врви од посетилаца и док се неки сунчају и купају, љубитељи адреналина скачу са стена у воду. Једно атрактивно место – део лепоте медвенске природе,“ закључила је доц. Смилкова.

Прочитајте још:

• Цигле, глина и носталгија – село Мандрица и његове необичне куће

• Цветна чаролија, камене куће и дух прошлости – добродошли у чаробно Долене

• "Невесте у селу Рибново не плачу" – филм о традиционалним свадбама у селу Рибново

Превела и објавила: Ајтјан Делихјусеинова

Фотографије: Венета Николова