Прича о селу Гостиља је и путовање кроз време и сусрет с једном малом католичком заједницом, која је, упркос историјским недаћама које су је пратиле, успела да сачува свој идентитет и веру. Село Гостиља се налази у северозападној Бугарској и једно је од последњих острва Банатских Бугара. Они су потомци католика који су у 17. и 18. веку, под притиском Турака, напустили своја огњишта и избегли у Аустроугарску. Крајем 19. века, вратили су се и овде су основали своје домове.

Данас Гостиља изгледа као место у којем време тече спорије. Тихи сокаци, куће – уредне и скромне, а изнад њих се уздиже звоник старе католичке цркве Пречистог срца Маријиног, која је духовно средиште села. Некада је село Гостиља било дом на десетине породица, све је врвило од живота, дружења и весеља није мањкало... Међутим, депопулација није заобишла ни ово место, али његови малобројни становници и даље чувају своју традицију, сазнајемо од председнице сеоске општине Милене Банчеве – и сама потомка Банатских Бугара и председница локалног читалишта:

“Оно што је специфично за наше село је да смо ми католици. Католичке смо вероисповести. Наш начин живота се мењао током година и многе ствари смо преузели од православних Бугара. Али зато имамо свој, банатски језик – зовемо га палћенски. У питању је стари бугарски говор којим су се служили наши преци у Банату. И данас га можете чути код старијих особа, мада све ређе, јер их је све мање. Данас у Гостиљи живи само 90-100 људи.“

• Мало познати банатски Бугари у Бугарској

У парохијском дому сеоске цркве мештани су уредили малу банатску собу – својеврсни мини етнографски музеј. Посетиоци у њој могу да виде предмете из свакодневног живота, ручно рађене столњаке и чипку, као и типичан банатски кревет и лепу дрвену шкрињу у којој је некада породица чувала своје највредније ствари. Али то није све:

“Имамо и нашу, специфичну ношњу, која се увелико разликује од бугарске. Она се састоји од сукна – свилене сукње на фалте, а преко ње имамо „дрешче“ или одећу. Може се видети и традиционална „лупка“ – тигањ од ливеног гвожђа. Бака ми је правила укусне палачинке у њему,“ прича Банчева и наставља: „Али једна од најзначајнијих каратеристика Банатских Бугара су њихова неодољива традиционална јела која се разликују од бугарске кухиње:

“Сачували смо нашу традиционалну кухињу. Као председник локалног читалишта, настојим да младим људима пренесем љубав према кувању и нашим јелима, онако како ме је моја бака научила, јер видим да традиција нестаје. Имамо мекике или како их ми зовемо трескиче. Палачинке на нашем језику зовемо „бркано питче“. Имамо своја, спефицична јела. Ми свињокољ зовемо „обивање“. Од шареног меса са врата правимо паприкаш – месо се пропржи и дода се пуно црног лука, затим се долије вода и дода кромпир како би упио сувишну масноћу. И бубреге стављамо. Веома је укусно. Од свињског меса правимо и калбасе – то су наше традиционалне кобасице.“

Село Гостиља се заједно са другим банатским селима у последње време етаблирало као кулинарска дестинација. Село већ дочекује гурманске туристе који долазе специјално да би пробали локалне ђаконије и научили неке банатске рецепте. Њихови домаћини су жене из читалишта „Г.С. Раковски“:

“Дочекујемо их погачом и шареном соли. Обавезно служимо супу – то је наш заштитни знак. Банатски Бугари јако воле супу због чега је она постала незаобилазан део нашег јеловника,“ прича Милена Банчева. „Ако је зима и имамо кобасице, дочекујемо их мајушком – дебела свињска црева пунимо костима, затим их кувамо са месом и зачинима, обично додајемо и бели лук. Поред наших јела, ту су и локалне знаменитости међу којима посебну пажњу завређује црква Пречистог срца Маријиног.“

• Дрипави першоре, халушке, треске и друге кулинарске делиције у банатском селу Асеново

У току су радови на обнови крова храма Пречистог срца Маријиног, која је подигнута већ далеке 1904. г. Од овог пролећа црква поново има свештеника, који сваке недеље служи мису. Иначе, врата храма су увек отворена за посетиоце – мештане или туристе. Сваке године крајем јуна село обележава свој празник који окупља Банатске Бугаре који славе и негују обичаје и традицију заједнице.

Превела и објавила: Ајтјан Делихјусеинова

Фотографије: Читалиште „Г.С. Раковски - 1927“