Археолози су у лето 2025. поново дали живот легендама које круже о рту Калијакра. Међу рушевинама некадашње величанствене утврде изнад Црног мора, откривено је више од 400 предмета, који бацају ново светло на њену богату историју.

По неким тумачењима насталим на основу налазишта у околини Калијакре, ово место је било настањено још у римско доба, да би у 14. веку постало блистава престоница Деспотовине Добруџа. Овде се налазила и резиденција деспота Добротице – владара по коме је цео овај регион добио име. На источној страни рта Калијакра археолози годинама истражују велику некрополу у којој је већ откривено више од 200 гробова и зиданих гробница. А оно што се годинама скривало под слојевима тла, открива трагове о животу и старим обредима – од сахрањивања са златницима стављеним на очи покојника до гробова мушкараца и жена високог ранга, у којима су пронађени остаци тканина, као и читави фрагменти мртвачких сандука, сазнајемо од доктора Филипа Петрунова са Националног археолошког института при БАН и један од руководилаца ископавања:

“Тамо је откривен и гроб племића по имену Георги у коме је сачуван његов прстен-печат. Овај јединствени артефакт с орлом и натписом „Георги владар Калијакре“ тренутно је изложен у Националном историјском музеју. Такође, у том гробу су пронађени веома добро очувани делови одеће. Стручњаци су успели да утврде 11 различитих врста свилених и ланених тканина – све богато украшене и сачуване захваљујући златним и сребрним нитима којима су ушивене. Ту је и лик змаја на његовој одећи. У овој некрополи је откривен и „Татарски плен“. Реч је о благу које чине више од 950 вредних предмета, који су такође део збирки Националног историјског музеја.“

Открића сезоне категорички потврђују да је на сировим обалама рта Калијакре живот постојао пре близу два миленијума.

“Најновији археолошки налази чине збирку од преко 400 предмета, који обухватају веома широк хронолошки распон – од краја 2. до краја 14. века,“ каже др Филип Петрунов и наставља: „Међу њима су и нумизматички споменици, тј. златни и сребрни новчићи који датирају из периода од Римског царства до Средњег века.

Посебну пажњу привлаче предмети из периода Првог бугарског царства – апликације и копче за појасеве типичне за престонички период Плиске, које су такође откривене на Калијакри. Ту су и прстенови с орлом и пентаграмом, који су били карактеристични за период од 9. до 11. века. Главно откриће ове године је статуета из римског периода, која представља један широко распрострањен култ на подручју Римског царства у предхришћанско доба. У питању је изузетно лепа фигура Фортуне. Заштитница морнара и благостања приказана је с рогом изобиља у левој руци, а у десној држи бродско весло.“

Недавно је тим археолога међу остацима некадашњег средњовековног града пронашао тзв. оловне ампуле – евологије, које додатно наглашавају значај Калијакре и као верског центра.

„Ампуле су саме по себи јединствене верске реликвије. У Бугарској је до сада пронађено не више од 30 таквих споменика. То су оловне, крхке посуде у којима су некада чували свето миро – високо цењена хришћанска реликвија у Средњем веку. Њихово присуство на Калијакри је доказ улоге тврђаве као богатог културног и верског центра. Чињеница да су обе ампуле пронађене у истој просторији показује да су управо тамо, вероватно, биле похрањене свете мошти, у непосредној близини цркве на рту,“ каже др Петрунов.

Елегантан сет женског накита за главу – сребрна дијадема с позлатом, сачињена од десетина фино израђених апликација, и минђуше су међу највреднијим открићима сезоне 2025. Накит, који се пришивао за тканину на покојници, и данас буди осећај лепоте и престижа, сачуван кроз векове.

„Прво, ово говори о друштвеном статусу одређене жене, јер се ова врста накита не отрива у сваком гробу. А као друго, говори о култури престоничког периода Калијакре, која је била на изузетно високом нивоу. Калијакра није заостајала по богатим налазима за оним који су откривени у средњовековном Трновграду, јер је у то време, иако је била самостална деспотовина, Калијакра културно припадала Трновском царству,“ закључио је др Петрунов.

Превела и објавила: Ајтјан Делихјусеинова

Фотографије: Национални археолошки институт БАН, Facebook/fpetrunov