Професионалном израстању Марина Големинова допринели су еминентни ствараоци - почев од Добрија Христова и Николе Атанасова на Музичкој академији у Софији преко Венсана Д'ендија и Пола ле Флема у Scola Сantorum и Пола Дике у Eсole Normale de musique у Паризу до Јосефа Хааса и Карла Еренберга на Музичкој академији у Минхену. Управо у срцу Баварске покрајине, Големинов је 1938. г. започео рад на легендарној „Нестинарки“. Године 1939, композитор је кренуо у истраживање југоисточне Бугарске где се традиција нестинарства чува и негује. Још тада је овај древни обред полако нестајао, али се у странџанском селу Вугари, (Блгари), и даље поштовао. Путовање на које је кренуо није било лако – из Бургаса бродом до Василика, (Царево), а одатле колима је наставио горе, до планине у којој је ушушкано село Вугари. Големинов је остао запањен оним што је видео у овом сеоцету. На овом месту традиција нестинарства живи готово нетакнута временом.

Литија с иконама, коло уз звуке тапања и гајди, плес око ватре, а затим и ходање по ватри – све ово је постало део плесне драме која је сачувала и пренела сву театралност древног обреда, као и мелодију забележену у селу Вугари. „Нестинарско коло“ је најузбудљивији, најупечатљивији, али уједно и најагресивнији моменат у плесној драми и постао је стандард за екстатичност у светској музици уопште.

„Нестинарка“ доноси поетску и узвишену причу младе Демне. Према древном обичају, нестинарке су изабранице Светог Константина, који им даје способност прорицања, а доказ за то је њихова способност да ходају и плешу по ужареном угљевљу.

Љубав и венчање Демне са другосеоцем Најденом променили су њен живот. У Најденовом селу су младу жену дочекали непријатељски – зли језици су говорили да је опседнута нечистим духом. Живот с Најденом такође није био нимало лак. Демна је другачија, одбачена и веома усамљена. Усред туге своје, Демна је осетила позив крви – била је то чежња за нечим што је неодољиво вуче нудећи јој спас. Зграбивши икону Светог Константина, Демна се бацила у ватру огњишта како би се избавила од овоземаљских јада.

Завршена 1940. г, плесна драма „Нестинарка“ је први пут публици представљена 4. јануара 1942. г. на сцени Софијске опере, под диригентском палицом Асена Најденова. Либретиста и редитељ је Хрисан Цанков, кореографију је потписала изузетно талентована Марија Димова, сценографија и костими поверени су Неви и Николи Тузсузови, а Нина Караџијева, која је касније понела титулу „прве даме бугарског  балета“, била је прва босонога Демна на светској сцени. Иновативност и оригинални музички језик плесне драме „Нестинарка“ тријумфују, а млади Марин Големинов је преко ноћи постао славан.

Неспорни хит партитуре – „Нестинарско коло“, које је заживело својим животом и почело да се изводи као самостални концертни комад, представља инспиративну минијатуру која не престаје да одушевљава публику на домаћим и светским концертним сценама.

Превела и објавила: Ајтјан Делихјусеинова

Фотографије: Општина Русе, приватна архива, operasz.bg