По речима истакнутог бугарског етнографа Димитра Маринова, огњиште је у нашем народу сматрано кућним олтаром, а веровало се да нечисте силе губе своју моћ када се нађу у близини огњишта у коме стално гори ватра. Ватра је симбол Сунца, Бога и живота уопште због чега се она не сме угасити. Уколико ватра утрне и угасне, веровало се да ће се нешто лоше догодити укућанима. Обичај „паљења живе ватре“, познате још као дрвне или свете ватре, представља колективан чин, а изводио се једном годишње уз строго поштовање одређених правила. Задатак мушкарца био је да обезбеди дрва, а жени је поверено одржавање ватре. Некада се веровало да пуста или угашена огњишта постају место привлачно за вршење магијских обреда. Из тог разлога је домаћица сваке вечери брижљиво покривала жар пепелом како би могла да следећег јутра распали нову ватру на огњишту. Чак и предмети које су жене користиле приликом извођења тог ритуала добијали су чудесну моћ. Тако су, рецимо, ражањ и машице чувале од болести, штеточина и других зверки.
У новој кући се прво одређује место где ће бити огњиште. Бугари су му одувек одређивали централно место, што би данас било у дневном боравку, трпезарији илити кухињи. Огњиште као својеврсни олтар је најчешће окренуто према истоку, ређе југу, али зато никако према северу или западу. Изградња огњишта је такође пропраћена многим обредним радњама. Према Димитру Маринову, прво се направи мало удубљење које се освештава. Приликом освештавања поред водице користе се раоник и разне лековите биљке. Траве се постављају у удубљење које се прекрива поклопцем након чега га старешина поново прекади уз посебне речи. Тако је огњиште већ „утемељено“ и може да се запали ватра. Верује се да дух свеца, заштитника ове куће, који се сматра њеним домаћином, живи близу огњишта.
У многим обичајима огњиште је симбол куће. Уз огњиште су приношене жртве. Бадњаци се освештавају, благосиљају, а након уношења у кућу пале на огњишту. Када сватови дођу да запросе девојку прво учине поклон пред огњиштем, тек након тога поздраве домаћине. То чини и положајник на Игњатијевдан. Приликом ступања у свој нови дом млада се прво поклони огњишту чију ће ватру одржавати до краја живота. Када би напуштала свој дом, опраштајући се љубила би огњиште. Такође поред огњишта другарице су стављале вео на младину главу. У претхришћанско доба се и само венчање могло одржати уз огњиште.
Превод: Ајтјан ДелихјусеиноваФото колаж: Јана Стаменова
У Бугарској се Игњатијевдан, односно Дан Светог Игњатија, прославља 20. децембра и обележава почетак божићних и новогодишњих свечаности. Према народном веровању, тај дан сматра се и почетком нове године. Нови почетак који стиже са Игњатијевданом наш..
Сваки од њих уноси топлину и изазива емоцију, јер је ручно рађен, јединствен је и непоновљив. А његови сребрнасти одсјаји нас враћају у детињство, када су зиме биле оштре и снежне, беле, а украс за јелку – од стакла танког као папир . У нашим данима..
Још у XVI веку, по описима западних путописаца, алва је била често посластичарско задовољство на нашим просторима . Међутим, бела алва, специфична за обележавање једног од највећих хришћанских празника, Белих поклада, носи посебан симболички значај...
У Бугарској се Игњатијевдан, односно Дан Светог Игњатија, прославља 20. децембра и обележава почетак божићних и новогодишњих свечаности. Према народном..