Станчо Стоилов је рођен у селу Копаница, у околини града Перника. У својој 9. години остао је сироче. Одрастао је у породици својих рођака. Још као дете сањао је да наследи занат свог оца који је израђивао и поправљао народне музичке инструменте, првенствено гајде. Као ученик учествовао је на певачким такмичењима, привукао је пажњу стручњака који су тада радили на БНР, а 1959. г. снимио је прве своје песме за БНР. Затим је отишао на одслужење војног рока. У војсци је преиспитао своје приоритете и одлучио да ће се посветити народној музици. Тако је и било – нашао се међу члановима путујућих уметничких група, наступао је на једној сцени заједно са великим нашим извођачима – певачем Борисом Машаловим, хармоникашем Борисом Карловим, групом Миша Ђурова итд. Ево шта је певач рекао о тим данима:
„По правилу тада су у концертни програм укључивали представнике свих фолклорних области. Увек су учествовали и певачи забавне музике, а такође и комичари. Приређивали смо концерте у градовима и селима, за раднике у фабрикама. На сцени смо били одевени у ношњама из региона чије смо песме изводили. Ја сам увек наступао у ношњи из Граовског краја. Волим веселе, шаљиве песме, као и лагане - претежно оне о Краљевићу Марку. На мом репертоару су само песме из мог краја. Некада то је био главни захтев који је певач морао испуњавати.“
Станчо Стоилов је одиграо важну улогу за оснивање прве код нас Школе фолклорних уметности у граду Котелу. За обуку младих талената били су потребни народни инструменти. „Набављали смо их од бивших извођача и приватних колекција, али су они били за солистичко извођење“, сећа се певач. Заједно са познатим кавалистима Николом Ганчевим и Стојаном Величковим, гајдашем Костадином Варимезовим итд. успели су да набаве потребне инструменте за школу. Дуго су тражили начин да их прилагоде за оркестарско музицирање. У томе им је директно помагало Министарство културе на чијем је челу у оно време био песник Павел Матев:
„Господин Матев је сазнао да сам и ја дао свој допринос свему томе. Позвао ме у свој кабинет и рекао ми: „Било би добро да се образујеш, а не да рачунаш једино на свој таленат.“ Рекао је још да зна да сам рано остао без родитеља и жели да ми помогне. Тако сам отпутовао у гр. Хале, у бившој Источној Немачкој где сам учио теоретске музичке предмете као и грађу клавира и чембала. Предавач ми је био проф. Меркер – познати ауторитет у тој области. Био је велики мајстор за израду клавира. Код куће је имао велику радионицу са преко 10 радника. Понудили су ми да останем у Немачкој, али ја нисам могао да замислим да ћу живети у некој другој земљи. Вратио сам се у Бугарску и почео да радим као штимер при Министарству културе.“
Станчо Стоилов се с носталгијом сећа 70-их и 80-их година када је скоро сваког дана по завршетку радног времена имао наступе на различитим концертима. Каже да би данас био срећан да нађе младог, талентованог извођача коме би пренео своје драгоцено певачко искуство.
Превод: Албена Џерманова
„50 годинa магије“ – то је за певача Орлина Горанова његов живот на сцени. То је и назив његове турнеје, која је обишла велике градове Бугарске, а завршиће се 19. новембра концертним спектаклом у сали број 1 Националног дворца културе у Софији...
Он се бави једном од најзанимљивијих професија. Његово лице је познато широм света, а људи га обично виде како свира на Страдиваријусовој виолини. Гост Радио Бугарске је Рајнер Хонек, концертмајстор чувеног оркестра Бечке филхармоније. Виртуозни..
Група „Канела“ (у преводу Цимет) је позната годинама, али је 2022. постава формације обновљена и снимилaje своју прву песму „Вила”. Уследиле су нумере „Увек“, „Цвеће“ и „Прстен“, која се више од месец дана задржала на топ-листи бугарске поп и рок..