Рођена је 22. марта 1909. г. у селу Мекиш, надомак Великог Трнова. Некад су патријархалне вредности обликовале свакодневни живот људи, њихову културу, понашање и морал, међусобне односе. А песма је била неизоставни део свакодневице и празника и најдубље уткана у живот појединца. Мита Стојчева потиче из велике породице и од малих ногу је учествовала у свим женским пословима – радила је у пољу и разне ручне радове. Уживала је у песмама које су изводиле њена мајка и тетке и сама их је певала. Мита Стојчева је образовање стекла у сеоској школи. Она је музику, уметност лепог писања, сликање и гимнастику више волела од егзактних наука. У својим интервјуима певачица често спомиње свог учитеља Александра Петкова-Земног који је почео да развија њен таленат још када је имала 7 година.

„Он је захтевао од мене да учим песме сложене мелодије и са богатом орнаментиком што ми је ишло од руке – прича Мита Стојчева у интервјуу сачуваном у Тонском архиву БНР. - Од тада знам лепу народну песму „Богдане, Бог те убио“, популарни градски шлагер „Ноћна мећава фијуче“, песму „Кавал свира на пољани“ на стихове великог песника Христа Ботева и многе друге. Александар Земни је бирао и класична дела као што су Шубертова „Серенада“, „Када увече певаш…“ Шарла Гуноа. Учествовала сам у свим свечаностима и на вечерњим забавама наставника. Г. Земни је свирао виолину, а ја сам певала. Сећам се да је на једном од часова музике он нам причао како је Шуберт писао музику – одлазио је у шуму и тамо слушао шуштање лишћа, певање птица и жубор потока. Била сам мала, али сам и ја хтела да ову музику чујем и сањала да шетам међу зеленим дрвећем. Током распуста отац ме је једном одвео на њиву. Рекао ми је да чувам волове у оближњој шуми, а ја сам само то и чекала. Села сам и напрегла слух, али музику нисам чула. Деценијама касније схватила сам о чему је реч. Почела сам да се будим ноћу, а у глави су ми звучале мелодије које раније нисам чула. Настојала сам да их запамтим и сутрадан запишем. Била сам добра ученица, али и веома несташно дете и радо сам се играла са дечацима. Када сам напунила 14 година, учитељи су рекли мом оцу да сам веома музикална и да би било добро да наставим школовање у посебној школи. Предложили су му и материјалну помоћ. Он је све категорички одбио, јер није желео да му ћерка буде певачица. Убрзо после тога сам престала да похађам наставу, а један дечко из комшилука је почео да ми се удвара. Некад су о удаји и женидби младих одлучивали родитељи, а они су морали да се сложе са њиховим избором. Мене су верили једне недеље док сам играла у колу. Вратила сам се кући, а тамо су били сватови и мој будући супруг. Мајка ми је рекла да пољубим руку свекру и свекрви и то је било све. Нисам имала 15 година.“

Мита Стојчева је прве наступе пред публиком имала далеке 1939. г. Начинила је снимке за фирму „Микрофон“, а 1949. добила позив од Радија Софија (данас БНР) за учешће у јутарњим програмима уживо. Породица певачице се преселила у Софију где је 1954. године она основала групу „Наша песма“, у чијем су саставу били тада познати извођачи Борис Машалов, Славка Секутова, Лалка Павлова, Ика Стојанова, Ратка Кушлева и Борис Карлов. Мита Стојчева је почела активну концертну делатност у Бугарској, а касније и у Немачкој, Југославији, Албанији и Чешкој.

На њеном репертоару налазе се многе историјске, хајдучке и љубавне песме. Леп глас певачице звучи у националном етеру, а мноштво њених песама објављено је и на друштвеним мрежама. 

Превела: Марина Бекријева