Нема ничег лепшег него пиво са пријатељима преко викенда уживајући притом у чистом ваздуху и лепој природи. А када је пиво произведено у кућним условима, задовољство је дупло веће. У разговорима са пријатељима време једноставно пролети, а приче које ћете чути уз казан за кување пива вреди испричати у књигама.

Према једној од њих, покретач традиције кувања пива у кућним условима у Бугарској је мађарски песник и борац за национално ослобођење Лајош Кошут који је после неуспеха Мађарске револуције 1848. године био приморан да напусти своју земљу. Прво је прибегао у Бугарску која је у то време била у саставу Османлијског царства. У граду Шумену је 1850. године група Мађара међу којима и Лајош Кошут почела производити пиво код куће. Према историјским подацима, ово је прво пиво произведено на територији данашње Бугарске.

Димитра Георгијева и Божидара Александрова сам упознао на фестивалу „Beer Relation“ који је недавно одржан у Јужном парку у Софији, а на коме сам имао прилику да пробам кућно пиво. Двојица кажу да за сада кувају пиво код куће једино за личну употребу са друштвом, али гаје наду да ће развити кућну производњу пива, те регистровати властиту микропивару са својим брендом. О проблемима и законским потешкоћама са којима се сусрећу у остваривању своје намере испричао нам је Божидар Александров:

„Као пивар који је из хобија почео правити пиво код куће, наравно да сам размишљао о томе да ова активност којом сам се бавио у слободно време временом прерасте у основно занимање и прави мали бизнис и да своје производе пласирам ланцима продавница и локалима. Али нас, нажалост, у томе кочи бугарско законодавство, јер како бисмо регистровали мини пивару, она би требало да буде производног капацитета у распону од 0 до 2 милиона литара. Као кућни пивар ја ћу производити од 1.000 до 2.000 литара годишње, али изгледа да морам да уложим силне паре, као да планирам да отворим неко велико предузеће. Једино тако ће ми законом бити омогућена производња пива у кућним условима. Када свему томе додамо Противпожарну заштиту, Државни ветеринарско-санитарни надзор, обављање контроле квалитета, Регионалну здравствену инспекцију и трому бирократију која додатно отежава процедуру, а немојмо заборавити и Царинску службу где касније морамо регистровати простор као пореско складиште, испоставља се да је у питању исувише компликован процес који надмашује могућности једног малог произвођача. Надам се да ће закон бити измењен како бисмо направили нови покушај.“

За припрему пива које двојица ентузијаста кувају користе се различити рецепти. Јаче или слабије кућно пиво је увек прави угођај за непце. Ево шта нам је испричао о једној врсти пива Димитар Георгијев:

„Реч је о британском пиву, тзв. Индијан Пејл Ејлу које су Енглези пунили и извозили у Индију за време колонизације. У питању је пиво у чијој се производњи користе миришљави цветови хмеља који је повећавао трајност пива на путу од Велике Британије до Индије. Индијан Пејл Ејл је пиво са високим садржајем алкохола и наглашеним укусом хмеља што га чини изузетно пријатним пићем.“

На Западу је кућна производња пива одавно престала бити само хоби, већ је прерасла у породични бизнис који се стално развија. Да би се то догодило код нас, потребно је да законодавни органи схвате да поред већих произвођача пива са већ афирмисаним брендовима, има места и за мале породичне пиваре које производе тзв. „крафт“ пиво. Конкретним изменама закона малим произвођачима кућног пива биће олакшан приступ тржишту на коме тренутно доминирају стандардна, и може се рећи, банална пива.

И док траје то ишчекивање да се нешто догоди, надамо се да ће бити све више фестивала и догађаја који ће нам понудити велику палету разноразних укуса и мириса пива произведеног у кућним условима.

Превела: Ајтјан Делихјусеинова