„Гуге је подигао главу према звездама осутом небеском своду. Одувек је волео да их посматра. Могао их је овако, лежећи на земљи, посматрати сатима, разговарати са њима. Постављао им је безброј питања на која су му оне одговарале трепћући... Био је убеђен да су звезде очи умрлих људи.“ Тако је у ритму и духу афричке митологије у својој књизи „Бушманска коб“ Бугарин Михајил Михајлов-Мишо, који је 30 година свог живота провео на црном континенту, упознао своје читаоце са Бушманима, највештијим ловцима на планети. „Африку сам заволео још у детињству, ово је један изузетно чист и интересантан континент, а који је поред осталог и колевка цивилизације,“ рекао је Михајил. Добар део детињства провео је у Тунису, касније је почео радити у Амбасади Бугарске у Етиопији, али је због промене политичке конјунктуре у Бугарској био отпуштен. „Одлучио сам да се нећу вратити тамо где ме не желе. Тако сам емигрирао у Намибију, једну лепу и сређену афричку земљу у којој живим и данас,“ рекао је наш сaговорник. Пошто је током година стекао искуство и знање о музици, архитектури и дипломатији, данас је Михајил Михајлов на челу Факултета модерне музике Колеџа уметности и почасни конзул Бугарске у Намибији. Слободно време проводи бавећи се својом великом пасијом – писањем. Његова књига „Бушманска коб“ постала је обавезна лектира у школама у Намибији. Инспирацију за своју књигу Михајил црпи из животне приче једног Бушмана који је после дугог сушног периода отишао у лов и више се никад није вратио. Његова ћерка креће у потрагу за оцем, али ни она се није вратила. Књига изненађује детаљним познавањем традиција и филозофије мештана.

Да ли је Михајил доживео шок приликом првог контакта са једном сасвим другачијом културом?

„Више ме је шокирало то што сам срео тако дивне људе. Они су много бољи од просечног Европљанина, као душа и морал. У Намибији постоје села у којима људи не знају за реч „рат“. Они су изузетно чисти и добронамерни. Комерцијална цивилизација још није успела да их поквари, чиме се ми у Европи не можемо похвалити. Обичне људске вредности, као што су пријатељство и љубав, много више им значе,“ објашњава Михајил.

Шта је то што му даје Африка?

„Африка ми даје мир. Живот као да успорава свој ход, као да време стане. Свакодневица није тако стресна, живот не тече према часовнику. Ово је од посебне важности за мене пошто сам се у потпуности посветио писању. Претпостављам да ми убрзани ритам живота у Бугарској или Француској не би дозволио да то радим.“

Како је Намибија постала пример мирне и сређене земље? Шта би могла Бугарска да научи од ње?

„Када су 1990. године у Намибији одржани први избори, тада је владајућа странка СУАПО на изборе изашла са врло једноставним предизборним слоганом: заборавимо прошлост (познати су вам злочини апартхејда у тој земљи), не кривимо никога, не отпуштамо с посла, не рушимо споменике, нећемо национализовати туђа земљишта, јер се светла будућност могућа једино ако опростимо и волимо, уместо да мрзимо и тражимо одмазду. Отада је прошло 25 година, а она и даље води политику помирења и разумевања. Прошлост није заборављена, али је нико не користи у политичке сврхе. За разлику од суседне Јужноафричке републике где је комисија формирана у циљу истраживања злочина које је починио апартхејд постала право осиње гнездо. Нажалост, ми у Бугарској стално пребацујемо одговорност на неког другог. Почев од средњовековног владара Бориса-Михаила који је жестоко угушио побуну бољара који нису хтели да приме хришћанство, преко Народног суда после смене режима 1944-45. који је на смрт осудио недужне и интелигенте људе, па све до најновије историје коју су означили рушење маузолеја, спаљивање партијских централа, преименовање улица. Било би заиста лепо уколико успемо да заборавимо све те лоше тренутке у нашој прошлости, те да се ујединимо за просперитет целе нације, а не само одређених група,“ рекао је Михајил Михајлов.

Превела: Ајтјан Делихјусеинова