Учитељ неколико генерација бугарских глумаца Крстјо Сарафов је блиставо тумачио улоге у комадима Шекспира, Гогоља, Чехова, Молијера, Грибоједова, Шилера, домаћих драмских писаца Петка Тодорова и Пеја Јаворова и др. Он је и први глумац који се „увукао у кожу“ амблематског за нас јунака Големанова из истоименог дела Стефана Костова – који је постао оличење лошег политичара.
„Да, то сам ја – Големанов. Народни учитељ Големанов. Нек види мало и велико како сам се ја, прости учитељ, упорним радом и чешћу дочепао највишег степеника и ступио на врх. Ево, узмите ту моју стару сликицу, повећајте је, ставите у оквир и окачите на лично место у читалишту. Она је моја најдража успомена. Са дубоким жаљењем лишавам ње моју породицу, али ће вама она бити кориснија. Ајде сад, идите у здрављу, па ми пошаљите и молбицу за новац, те ћу вам онда помоћи да добијете државна средства за оно ваше читалиште. Будите ми здрави!“
Од премијере 1927. г. у режији великог Николаја Масалитинова до данас на Големанова гледају не само као на карикатуру, него и као на оваплоћење свих порока бугарских политичара. Големанов – „прости учитељ који се дочепао врха“ прави је антипод бугарских просветитеља из доба националног Препорода, какав је био отац Крстја – Петар Сарафов.
Рођен 1842. године у Гајтанинову, тада у Османском царству, Петар Сарафов је завршио своје школовање у Серу и постао је учитељ. Основао је прву бугарску школу у Мелнику 1873. г., а 1880. г. и у Серу, уследили су покушаји отварања бугарске гимназије у Солуну. Због те просветно-патриотске делатности он је био оклеветан и 1885. г. осуђен на 16 година робије у Малој Азији. Након две године успео је да побегне и да кроз Цариград доспе у Одесу, одакле је кренуо ка Софији. Овде се окупила и читава његова породица са деветоро деце. Међу њима је био и тада 12-годишњи будући славни глумац Крстјо, као и његов брат Борис, који је постао војвода и руководилац Врховног македонско-једренског комитета и Унутрашње македонско-једренске револуционарне организације.
У Софији Крстјо је скоро сво своје време проводио у једином у граду позоришту „Зора“. Али му улога гледаоца није била довољна те је одлучио да се укључи у поставке као учесник. Тако је 1891. године дебитовао на сцени и тиме изазвао велики гнев својих родитеља. Да би га удаљили позоришта они су га послали да се школује у Једрене. Али се по свом повратку он пријавио за стипендију која би му омогућила да учи драмску уметност у иностранству. Било је 60 људи кандидата, а изабрано је свега четворо. Крстјо је добио стипендију за Париз, али је његов отац успео да је преусмери ка Русији, тако да је млади Крстјо Сарафов отпутовао у Петербург. Када се вратио, почео је да игра у позоришту „Суза и смех“, а постао један од оснивача путујућег „Слободног театра“ и нашег Народног позоришта.
Његове колеге причају да се за сваку представу Сарафов припремао као за премијеру. Да је данима и ноћима учио реплике, што је за њега било веома замарајуће. Волео је да каже: „За мене глумац треба да доживљава сваку реч коју изговара. То није нека обична реч, већ говор који извире из срца.“
У тонском архиву Бугарског националног радија чувају се и успомене глумца Ивана Димова о његовом колеги Крстју Сарафову:
„Народни глумац Крстјо Сарафов за мене је увек био нешто више од глумца. Надахнут учитељ, који ми је разоткрио тајне велике позоришне уметности. Од 25 година слушам његове мудре савете и могу рећи да су они обликовали моју глумачку природу. О њему се прича да је тешко учио улоге. Можда је то заиста тако, али истина је и то да је Сарафов знао како да дође и до најситнијег детаља својих јунака – у позоришту, на улици, свугде је говорио само о лику који је тумачио, за којим је трагао. За мене је Крстјо Сарафов, независно од свог великог талента, био оличење изванредне трудољубивости. Он је као нико други волео свој сценски позив.“
Године 1952. Бугарска се опростила од једне праве легенде – глумца Крстја Сарафова. Годину дана пре тог тужног догађаја, данашња Национална академија за позоришну и филмску уметност у Софији добила је његово име.
Превод: Александра Ливен
За израду овог прилога коришћена је и информација из документарног филма Бугарске националне телевизије „Крстјо Сарафов испред позоришне маске и иза ње“.
25. јануара 1935. г. указом цара Бориса ІІІ радиодифузија у Бугарској је постала државна својина. Овај датум сматра се и темељним у историји бугарског државног радија који се на почетку звао "Радио Софија", а касније је добио име "Бугарски..
„ Не волим реч „легенда“, ја сам уметник, али сам истовремено реалиста Ако ипак нешто могу рећи за себе, то је да сам признат за најбољег кантиленског баса у свету.“ То каже у једном од својих последњих интервјуа чувени бугарски оперски певач..
2013. ће се у најновијој историји Бугарске упамтити као година протеста. Због њих је у фебруару отишла с власти прва влада партије ГЕРБ на челу са Бојком Борисовим, а нова влада која је дошла на власт после превремених избора одржаних 12. маја, коју..