Митровдан један је од најзначајнијих црквених и народних празника. У Бугарској се слави 26. октобра. Православни благдан је посвећен Светом Димитрију Солунском. А у народној свести светац „затвара“ привредни циклус који је почео на Ђурђевдан.

Доцент доктор Петко Христов са Етнографског института са музејем при Бугарској академији наука прича:

„У традиционалном народном календару Бугара Митровдан и Ђурђевдан омеђују календарско раздобље и деле годину на две сезоне – летњу и зимску, активну и неактивну. На Балкану и Карпатима то су најважнији празници годишњег циклуса, јер су везани за аграрну културу која је вековима развијана у југоисточној Европи. Обичаји се заснивају на древним, предхришћанским култовима, јер су везани за начин живота у овом делу Европе и то посебно у планинским пределима. За Бугаре и њихов целогодишњи рад Митровдан је празник од посебног значаја. На Ђурђевдан, у пролеће, они воде стада високо у планину, а на Митровдан их враћају у село на зимовање. Два су празника повезана животним и календарским циклусом. Популарна су не само међу хришћанима, него их славе и поштују и муслимани. Народ гледа на Светог Ђорђа и Светог Димитрија као на браће близанце. Тако су они представљени и на многим иконама, које данас зовемо „традиционалном наивном уметношћу“. На њима један поред другог стоје Свети Ђорђе на белом и Свети Димитрије на црвеном коњу.

Већи део великих хришћанских празника у јесењем циклусу везан је за жртвене обреде. Летина је убрана и захвални сељак одаје пошту природи и свецима у јесењем календарском периоду. Организују се сабори, припрема се жртвено јело и људи се веселе. Веровало се да ће се тако сачувати и у следећој сезони поновити овогодишња плодност. Тако да припрема за славу почиње већ после Петковдана (који у Бугарској обележавамо 14. октобра). Свечана трпеза окупља цело село, целу заједницу, у том броју и оне који су се вратили из гурбетлука. Опет тада почињу и славе, већи део њих посвећене Светом Димитрију као домаћем заштитнику.“

На сеоским саборима од Петковдана и Митровдана надаље у коло су се пред погледима момака и њихових родитеља хватале девојке, стасале за удају. Тако су патријархалне породице бирале будуће снахе. У традиционалној култури и посебно у подручјима са развијеним сточарством дан после Митровдана зову „Распус“. Обичај је да се тада отпуштају слуге и шегрти којима је истекао уговор. Овај дан се још празнује и као овчарски дан, јер су се тада исплаћивали чувари стоке. Том приликом су се изводили пригодни ритуали, приређивала заједничка гозба и припремало жртвено јело.

Доц. Христов прича и о трансформацији традиционалних народских веровања у раној модерној епохи:

„Познато је да је одмах после Ослобођења Бугарске од османске владавине 1878 г. у Софији прорадила такозвана „берза дунђера“. Тамо су се током целе године унајмљивали шегрти и мајстори грађевинци. Практично то су људи који су саградили Софију у облику у којем је знамо данас. Ово место је било толико популарно да је после Првог светског рата, двапут годишње – после Ђурђевдана и Митровдана у току недељу-две дана приређивана „Тржница служавки“. У оним годинама је била раширена пракса да у Софију долазе девојке са села и добију посао служавке у кући неке имућније породице у којој су радиле док не дође време да се удају. По повратку у родно место оне су доносиле градске обичаје спремања хране, зачине и „модерне“ рецепте, а још су и располагале ново стеченим вештинама у поспремању и уређењу куће и одгоју деце. Одлазак младих мушкараца, и посебно оних из сиромашнијих брдско-планинских села, у печалбу био је начин да зараде новац који ће им требати за заснивање породице и кућење куће. Дани око Митровдана били су време када се окупљала цела породица. Ма где били печалбари, они би се вратили кући да би учествовали у серији раних јесењих празника. У многим приповеткама из раних година минулог столећа прича се о нестрпљењу са којим је очекиван повратак печалбара, о ритуалима дочека и испраћаја. У селима из којих су мушкарци масовно одлазили у печалбу, постојало је место ритуалног испраћаја (овај ритуал је извођен на Ђурђевдан) које је истовремено било и место дочека на Митровдан. Та места растанка и састанка обично имају емотиван назив – Камен туговања, Крушка оплакивања. Чешки историчар Константин Јиречек пише о такозваној Курбет планини (на бугарском печалба је гурбет, курбет), која је бугарску област Шоплук, место из којег су у печалбу одлазили многи мушкарци, одвајала од Шумадије где су Бугари радили махом као грађевинци. Када су синове и мужеве испраћали у печалбу жене су радиле ритуале за успех и магичну помоћ за заштиту од несреће, јер се на печалбу гледало као на дуг пут, пун опасности, али и такав који у себи носи животворну енергију. Зато када би се мушкарци враћали на Митровдан, њихов дочек је био праћен великим породичним весељем и ритуалним жртвама захвалности.“

Превод: Александра Ливен, Ана Андрејева