„На сваком километру“, „Мушка времена“, „Топло“, „Мера за меру“- то су само неки од наслова филмова, амблемских за неколико генерација Бугара, са којима повезујемо име славног глумца Григора Вачкова. Рођен је 1932. године у селу Трнчовица, завршио је средњу стручну школу за виноградарство и винарство у Плевену. 1951. г. кренуо је на пријемни испит у Државну школу драмских уметности у Софији са кофером... пуним векни хлеба. За време припремне наставе редитељ Гриша Островски је сваког кандидата питао зашто се определио за ову професију и какве би улоге желео да тумачи. Том приликом је Григор Вачков рекао да би му најбоље лежале нељудске улоге, а у његовим косим очима видео се разиграни пламичак – касније је ова своја сећања евоцирала његова колегиница из универзитетских година, а иначе прослављена домаћа глумица Татјана Лолова. Та његова ватра у очима и магнетска привлачност учинили су га звездом.

Пре но што прерано напусти овај свет 1980. г. у 47. години живота, Вачков је у своју стваралачку биографију уписао не само улоге у 44 филма него и искрену љубав позоришне и филмске публике.

Најупечатљивије улоге које је креирао су оне јунака у комадима Јордана Радичкова - „Гунгула“ и „Лазарица“. Вачкова и Радичкова упознао је редитељ Методи Андонов, а њихово познанство се претворило у дуготрајно и искрено пријатељство. „Не могу рећи шта их је толико зближило: да ли њихово сеоско порекло, чистота душе или пак њихова непосредност и скромност“, каже о њима супруга глумца Силвија Вачкова. У Тонском архиву БНР постоји интервју драмског уметника у којем он прича о свом пријатељству са чувеним домаћим прозаистом и драмским писцем Радичковим:

„Моја веза са стваралаштвом Јордана Радичкова – једног од најистакнутијих савремених бугарских писаца, не само што је давнашња, него је и унутрашња веза. Не да смо истомишљеници, него на сличан начин осећамо свет. Од оца сам наследио сељачку одважност, издржљивост, проницљивост. Цео живот човек ради над собом. Настоји да створи карактер, али нешто изнутра нагриза његов мали свет и он тежи да остане ближе својим коренима и својој ветрометној природи. Према мом дубоком уверењу, права уметност је у сплету смешног и тужног, наглашено комичког и наглашено драматичног. У томе сам открио и стално откривам сродство између себе и Јордана Радичкова. Питате ме да ли богата артистична емоција, вештина да се претвара у неког другог чине Радичковљева дела мамац за глумце. Лично ја никад не могу да се у потпуности увучем у нечију другу кожу, никад нисам у стању да преварим публику да помисли како то нисам ја него неко други. Мислим да ме то повезује са стваралаштвом Радичкова – осећам се веома комотно у кожи његових јунака.“

Ма да веома скромно каже да није успео да се докраја претвори у лик Лазара, ова је једна од најзначајнијих улога коју је Григор Вачков одиграо. Ево и одломка из Радичковљевог драмског дела „Лазарица“, написаног специјално за њега, у коме је он играо више од 50 пута:

„Ево, и кукавица ми закука, обећа ми много година живота!… Чујеш ли, Шароња, колико дуг живот ми откука кукавица, узалуд стојиш ту доле под дивљакушом, узалуд точиш зубе и режиш! Лај, лај! Није ми први пут да ме пашче лаје! Залаје, залаје, па му омрзне, закевће још који пут и повуче се. Хајде, шибе!… Марш!

Ово пашче је, заиста, побеснело, зашто би, иначе, тако бесно скакало на мене! Као да му нисам никакав газда, него странац! Изгледа да сам га мало васпитавао, требало је да га више васпитавам, директно у главу! Човек гаји пса да га брани, да му буде чувар, а не да га лаје. И држава, ако је држава, и она гаји псе и свуда по границама има јаких вукодава, они су даноноћно на стражи, и по сунцу, и по киши, и по вејавици, како то лепо кажу на радију, а и телевизија се у том смислу изражава, али ти граничарски пси ни на тренутак не помишљају да постану издајници и, уместо да буду чувари државе, да чучну и да је олајавају! Може ли држава овако да виси на крушци, а пашчад да чуче доле и да је олајавају!? Такве џукеле држава одмах ухвати за уши, да јој око не мигне, и шаље их у каменоломе да троше камење.“

Чак и после прележаног инфаркта, Григор Вачков је до задњег даха играо у „Лазарици“ - монодрами која траје два и по сата. Својим небројаним улогама, ведрим осмехом и необичном виталношћу заувек је остао у срцима гледалаца. О њему критичар Никола Вандов пише: „Био је човек који је храбрио људе да истрајавају у вршењу своје мисије, да показују карактер у тешкој свакодневици, да траже и откривају смисао и лепоту у свом животу. До задњег часа се није предао, до последњег тренутка је себе давао људима.“

Превела: Ана Андрејева

Превод одломка из „Лазарице“ – Благоје Николић