6. септембра навршава се 131 година од УједињењаКнежевине Бугарске и Источне Румелије, аутономне покрајине у пределима Османског царства. Предисторија тог догађаја почела је 1878. када су бугарске територије ослобођене после тешког рата између Русије и Османског царства. Према Санстефанским мировном споразуму, потписаном 3. марта, у слободну Бугарску улазе територије бугарске Егзархије чија је јурисдикција, призната од стране Високе порте, обухватала територије које данас припадају различитим државама, а које су биле насељене превасходно Бугарима.
Али Санстефански споразум био је у ствари прелиминарни мировни уговор, Руско царство се већ било сложило да се судбина балканских народа реши уз учешће осталих Великих сила Европе. То се догодило у јулу 1878. г. на Берлинском конгресу. Бугарске земље су раскомадане. Северна Бугарска и Софијски округ ушли су у ново основану Кнежевину Бугарску, Источна Румелија са административним центром градом Пловдивом постала је аутономна покрајина у пределима Османског царства, Македонија, Једренска Тракија и Родопи су враћени султану. Бугари, незадовољни овим решењем, ступили су у борбу која се у Источној Румелији водила искључиво мирољубивим средствима. На масовним окупљањима и демонстрацијама усвојене су поруке европским државама што је довело до неких позитивних резултата: одлучено је да генерални гувернер Источне Румелије кога поставља султан буде Бугарин. На територији покрајине није допуштена османска војска. Одлучено је такође да Источна Румелија располаже корпусом одбране, полицијом и жандармеријом под командом бугарских официра. Све су то били важни предуслови за победоносни исход борбе 7 година касније.
Друштвена борба у циљу Уједињења са Кнежевином Бугарском настављена је али је тражење решења успорено због противречности које су избиле између појединих групација Бугара у покрајини. До заокрета је дошло почетком 1885., када се на чело покрета за уједињење ставио Захари Стојанов – најзначајнија фигура међу организаторима Априлског устанка од 1876., који је преживео устанак. Он је у пролеће 1885. изабран за председника Бугарског тајног централног револуционарног комитета. Лист „Борба” који је издавао, имао је снажан утицај на становништво Источне Румелије. Све учесталији су били митинзи и демонстрације.
У августу 1885. Захари Стојанов и Тајни комитет усвојили су план о остварењу Уједињења. Да учествују у извршењу тог плана ангажовани су официри из Корпуса одбране. О тим активностима обавештен је и поглавар слободне бугарске државе - кнез Александар Први, од кога је зависила и политичка одлука о извршењу Уједињења. Он је дао своју сагласност.
Одређен је датум устанка – 15. септембар. Међутим још 2. септембра у многим насељеним местима дошло је до стихијских побуна, формирани су устанички одреди који су кренули ка Пловдиву. Званична влада покрајине решила је да угуши устанак. И ту су се умешали родољубиви официри. У ноћи уочи 6. септембра војне јединице под командом мајора Данаила Николајева запоселе су зграде владе у Пловдиву. Формирана је привремена влада покрајине која се обратила са поруком Кнежевини Бугарској да прихвати чин Уједињења што је убрзо остварено. 8. септембра Александар Први је издао манифест, у којем је прогласио себе кнезом Северне и Јужне Бугарске.
Али најтеже тек је предстојало зато што уједињена Бугарска није званично добила међународно признање, а постојала је и опасност од евентуалне османске војне интервенције. Русија је демонстрирала верност одлукама Берлинског конгреса, али њена влада пре свега није имала поверења у кнеза Александра, који је био прозападно расположен. У каснијој етапи Петербург је пружио подршку Уједињењу Бугарске. Али на почетку је Русија, забринута због евентуалних последица овог чина, повукла своје официре који су били на служби у бугарској армији. Бугарска војска је изгледала као обезглављена, препуштена команди неискусних младих капетана и поручника. Најнезадовољнија тим током догађаја била је Аустро-Угарска која је одавно настојала да Македонију укључи у своју зону утицаја, па зато није желела снажну Бугарску.
Врхунац догађаја био је рат који је 14. новембра Бугарској објавио српски краљ Милан, који је већ био запливао у аустријским водама. Он није уживао подршку српског народа и ослањао се претежно на војску, а у рат са Бугарском је ступио под изговором „да очува равнотежу” у региону. До расплета је дошло брзо зато што је напад изазвао невиђени патриотски успон у Бугарској, па је неискусна бугарска војска под командом капетана херојски ратовала и извојевала победу. Тако је овај догађај остао познат и у историји - као „рат капетана против генерала”, како су га тада назвале светске новине. Тај рат је учинио Бугарску популарном државом. Велике силе најзад су показале истомишљеност и сложиле се да уједињену Бугарску званично признају. То је остварено након сложених дипломатских потеза. Коначна тачка на ову причу стављена је на међународној конференцији у згради Топханеа (некадашње главне војне ливнице Отоманског царства) у Истанбулу. Тамо је 24. марта 1886. потписан споразум на основу којег је султан именовао свог формалног вазала кнеза Александра за генералног гувернера Источне Румелије, а да се при томе није помињао чин уједињења Бугарске.
Део разлога за Уједињење Бугарске су економске природе зато што су Северна и Јужна Бугарска биле вештачки раздвојене. Источна Румелија је остајала у царинским границама Османског царства. Али је овај догађај нада све плод родољубовог духа народа. Већина Бугара је сањала о независној Бугарској. Бурни развој привреде и културе у два раздвојена дела бугарских територија имао је као логични наставак њихово спајање. Зато Уједињење остаје као најсветлији датум у новијој историји земље пре свега због изузетне националне солидарности и воље за победом. Био је то сплет догађаја чији су сви учесници – главни завереници и кнез, дипломате и водећи политичари – били вођени интересима нације и деловали усаглашено и истовремено одлучно и мудро. Тако су са пуно елана уписали једну од најуспешнијих страница у историју Треће бугарске државе.
Превела: Ана Андрејева
Перперикон, импресивни камени град Трачана у близини Крџалија у Бугарској, нашао се међу десет најзначајнијих светских локалитета који се морају посетити, према угледној класификацији британског листа "Гардијан". Овај изузетни археолошки локалитет..
Бугарска православна црква данас обележава празник посвећен зачећу Свете Ане – мајке Пресвете Богородице. Јоаким и Ана дуго времена нису имали деце, упркос праведном животу који су водили. Поред личне туге, трпели су и осуду друштва, јер је у то време..
Бугарска православна црква 6. децембра прославља Светог Николаја Чудотворца. Називају га свецем милосрђа, јер је током целог свог живота помагао сиромашнима и људима у невољи, слабе је храбрио говором истине, али о својим доброчинствима није говорио..