6. септембра навршава се 131 година од УједињењаКнежевине Бугарске и Источне Румелије, аутономне покрајине у пределима Османског царства. Предисторија тог догађаја почела је 1878. када су бугарске територије ослобођене после тешког рата између Русије и Османског царства. Према Санстефанским мировном споразуму, потписаном 3. марта, у слободну Бугарску улазе територије бугарске Егзархије чија је јурисдикција, призната од стране Високе порте, обухватала територије које данас припадају различитим државама, а које су биле насељене превасходно Бугарима.
Али Санстефански споразум био је у ствари прелиминарни мировни уговор, Руско царство се већ било сложило да се судбина балканских народа реши уз учешће осталих Великих сила Европе. То се догодило у јулу 1878. г. на Берлинском конгресу. Бугарске земље су раскомадане. Северна Бугарска и Софијски округ ушли су у ново основану Кнежевину Бугарску, Источна Румелија са административним центром градом Пловдивом постала је аутономна покрајина у пределима Османског царства, Македонија, Једренска Тракија и Родопи су враћени султану. Бугари, незадовољни овим решењем, ступили су у борбу која се у Источној Румелији водила искључиво мирољубивим средствима. На масовним окупљањима и демонстрацијама усвојене су поруке европским државама што је довело до неких позитивних резултата: одлучено је да генерални гувернер Источне Румелије кога поставља султан буде Бугарин. На територији покрајине није допуштена османска војска. Одлучено је такође да Источна Румелија располаже корпусом одбране, полицијом и жандармеријом под командом бугарских официра. Све су то били важни предуслови за победоносни исход борбе 7 година касније.
Друштвена борба у циљу Уједињења са Кнежевином Бугарском настављена је али је тражење решења успорено због противречности које су избиле између појединих групација Бугара у покрајини. До заокрета је дошло почетком 1885., када се на чело покрета за уједињење ставио Захари Стојанов – најзначајнија фигура међу организаторима Априлског устанка од 1876., који је преживео устанак. Он је у пролеће 1885. изабран за председника Бугарског тајног централног револуционарног комитета. Лист „Борба” који је издавао, имао је снажан утицај на становништво Источне Румелије. Све учесталији су били митинзи и демонстрације.
У августу 1885. Захари Стојанов и Тајни комитет усвојили су план о остварењу Уједињења. Да учествују у извршењу тог плана ангажовани су официри из Корпуса одбране. О тим активностима обавештен је и поглавар слободне бугарске државе - кнез Александар Први, од кога је зависила и политичка одлука о извршењу Уједињења. Он је дао своју сагласност.
Одређен је датум устанка – 15. септембар. Међутим још 2. септембра у многим насељеним местима дошло је до стихијских побуна, формирани су устанички одреди који су кренули ка Пловдиву. Званична влада покрајине решила је да угуши устанак. И ту су се умешали родољубиви официри. У ноћи уочи 6. септембра војне јединице под командом мајора Данаила Николајева запоселе су зграде владе у Пловдиву. Формирана је привремена влада покрајине која се обратила са поруком Кнежевини Бугарској да прихвати чин Уједињења што је убрзо остварено. 8. септембра Александар Први је издао манифест, у којем је прогласио себе кнезом Северне и Јужне Бугарске.
Али најтеже тек је предстојало зато што уједињена Бугарска није званично добила међународно признање, а постојала је и опасност од евентуалне османске војне интервенције. Русија је демонстрирала верност одлукама Берлинског конгреса, али њена влада пре свега није имала поверења у кнеза Александра, који је био прозападно расположен. У каснијој етапи Петербург је пружио подршку Уједињењу Бугарске. Али на почетку је Русија, забринута због евентуалних последица овог чина, повукла своје официре који су били на служби у бугарској армији. Бугарска војска је изгледала као обезглављена, препуштена команди неискусних младих капетана и поручника. Најнезадовољнија тим током догађаја била је Аустро-Угарска која је одавно настојала да Македонију укључи у своју зону утицаја, па зато није желела снажну Бугарску.
Врхунац догађаја био је рат који је 14. новембра Бугарској објавио српски краљ Милан, који је већ био запливао у аустријским водама. Он није уживао подршку српског народа и ослањао се претежно на војску, а у рат са Бугарском је ступио под изговором „да очува равнотежу” у региону. До расплета је дошло брзо зато што је напад изазвао невиђени патриотски успон у Бугарској, па је неискусна бугарска војска под командом капетана херојски ратовала и извојевала победу. Тако је овај догађај остао познат и у историји - као „рат капетана против генерала”, како су га тада назвале светске новине. Тај рат је учинио Бугарску популарном државом. Велике силе најзад су показале истомишљеност и сложиле се да уједињену Бугарску званично признају. То је остварено након сложених дипломатских потеза. Коначна тачка на ову причу стављена је на међународној конференцији у згради Топханеа (некадашње главне војне ливнице Отоманског царства) у Истанбулу. Тамо је 24. марта 1886. потписан споразум на основу којег је султан именовао свог формалног вазала кнеза Александра за генералног гувернера Источне Румелије, а да се при томе није помињао чин уједињења Бугарске.
Део разлога за Уједињење Бугарске су економске природе зато што су Северна и Јужна Бугарска биле вештачки раздвојене. Источна Румелија је остајала у царинским границама Османског царства. Али је овај догађај нада све плод родољубовог духа народа. Већина Бугара је сањала о независној Бугарској. Бурни развој привреде и културе у два раздвојена дела бугарских територија имао је као логични наставак њихово спајање. Зато Уједињење остаје као најсветлији датум у новијој историји земље пре свега због изузетне националне солидарности и воље за победом. Био је то сплет догађаја чији су сви учесници – главни завереници и кнез, дипломате и водећи политичари – били вођени интересима нације и деловали усаглашено и истовремено одлучно и мудро. Тако су са пуно елана уписали једну од најуспешнијих страница у историју Треће бугарске државе.
Превела: Ана Андрејева
Дана 25. новембра Бугарска православна црква слави успомену на Светог Климента Охридског. Истакнути архиепископ, просветитељ и књижевник, он је један од Светих Седмочисленика – ученика Свете браће Ћирила и Методија, првоучитеља Бугара. Након..
Данас патријаршијска катедрала Светог Александра Невског обележава своју храмовну славу. Храм-споменик који је симбол бугарске престонице, изграђен је „у знак захвалности руском народу за ослобођење Бугарске од османског јарма 1878. године“. Ове..
Бугарска православна црква 22. и 23. новембра свечано ће прославити сто година од освећења Патријаршијског ставропигијалног храма-споменика Светог Александра Невског. Вековима је овај величанствени саборни храм био „неми сведок свих превирања, надања и..