„Са господином Рабчевим смо се случајно упознали пре неколико година за време једне екскурзије за Истанбул – прича Рајмонд Вагенштајн, управник издавачке куће „Колибри”. - Тамо смо се спријатељили, седели за истим столом, попили вина, разговарали о својим плановима. Рабчев тек што се био вратио из САД и поделио је са мном своје намере да нешто лепо уради на једном плацу поред Дунава. Звучало ми то некако блесаво. И заиста мораш бити бар мало луцкаст да би урадио оно што је он урадио, а што сам имао задовољство да својим очима видим. Око 200 хектара дивљине претворио је у дивни предео под виноградима, са лепим хотелом, три ресторана, винским подрумом, базеном, вештачким језером у којем плове патке. Својом уобразиљом, упорним радом и истрајношћу створио је прави рајски кутак. Упорност је веома битна особина г. Рабчева, можда чак једна од његових највећих врлина. Можда је зато и успешан човек.”
Његово бекство у Америку личи на акциони филм. Он и његова жена која је била у другом стању, сакрили су се у таваници воза који је путовао у Југославију. У возу нису смели ни да зуцну, све док не пређу неколико граница. Уосталом у књизи је описано више ситуација од којих читаоцу може да стане дах.
„Пошто је престао да се активно бави различитим пословима у Америци везаним за бензинске пумпе, резервне ауто делове, компанију за паковање разних ствари, предузеће за које је градио стамбене зграде, а поред свега тога налазио времена и да патентира изуме, он се вратио у Бугарску – наставља издавач књиге. – Мотивисала га је жеља да оствари своју „сумануту“ идеју да нешто корисно и лепо уради и у својој домовини, савладавајући обимну бирократију у Бугарској. Да би реализовао своје планове морао је набавити хрпу лиценци и дозвола, средити комплетну папирологију за све своје подухвате, а још и спречити све покушаје да га чиновници омету у његовим активностима уместо да му помогну, што је иначе честа појава овде. Рабчев је у крајњој линији успео да оплемени поменути плац поред велике реке и обезбеди посао за многе људе.”
„Човек често плута у океану својих мисли и посебно када је у поодмаклим годинама, када је већ постигао све о чему је маштао, постаје свестан да је то било све што је могао да уради за себе – прича Љубен Рабчев. - И тада му сине нека идеја о стварима које може да остави после себе. Што дуже живиш на овоме свету и што је живот издашнији према теби, а још и када знаш да припадаш седмој генерацији своје лозе, у теби се јавља мисао да мораш нешто оставити иза себе. У овим бурним, динамичним временима веома је тешко одлучити се у ком правцу кренути. У сваком случају ови велики градови у којима живимо прилично замарају и тада те нешто вуче завичају, месту где си први пут чуо цвркут птица, где си угледао како неспретно тетурају корњаче, где рибе испливавају на површину реке и тада се враћаш родној груди. Ја сам одрастао на селу и остао сам сељак у срцу и души.”
Превела: Ана Андрејева
Институт за етнологију и фолклористику са Етнографским музејом при Бугарској академији наука (ИЕФЕМ-БАН) данас је у центру Софије, под куполом Ларга, отворио изложбу под називом „Жива људска блага – Бугарска“. Поставка представља 44 елемента..
Изложба плаката „Национални археолошки музеј – Ризница Бугарске“ биће свечано отворена данас у галерији “Методи Мета Петров” у Цариброду, Србија. „Са историјом дужом од 130 година, Национални археолошки музеј је једна од најстаријих културних..
Пловдив је домаћин традиционалног фестивала бугарског документарног и анимираног филма „Златни ритон“, који траје до 19. децембра. Овогодишњи избор обећава квалитетан програм: више од 50 филмова такмичи се у главној конкуренцији, док вантакмичарски..