Бугарски песник, белетриста, публициста, преводилац и културолог Владимир Николов - Свинтила је знаменита појава у бугарском културном животу. Свој псеудоним Свинтила семантички повезује са „светлошћу“. Преко његовог талентованог пера у свом целом сјају на бугарском језику звуче преводи песама Роберт Бернса, Шекспирови сонети, Бернарда Шоа...

Међутим, како је он стварао своје дивне преводе? У тонском архиву Бугарског националног радија се чува снимак Свинтиле из 1978.:

„Живео сам у Панчареву. Кућа нам је била на високом брду. Небо је почињало буквално од прага. У огромној шуми јоргована испред нас ноћу су певали славуји. Радио сам уз њихову песму. Стона лампа је осветљава само бели лист испред мене. Стварао сам по осам чак десет варијанти једне песме. У врућим ноћима сам се купао у плавом виру. Живео сам живот о којем данас сањају еколози. Радио сам по 12-14-16 часова. Ноћу сам лутао под млечним месецом и у глави ређао Бернсове стихове.“

Допринос Свинтиле домаћој књижевности признају чак и његови опоненти:

„Свинтила је имао велики допринос у преводу што је било изузетно важно за Бугарску. Он је упорно истраживао различите области. Његови преводи нису били савршени, али су били оно најбоље што се могло понудити, па и он је био најбољи који је тежио савршенству. Тако да ће Свинтила остати заувек у историји бугарске књижевности и културе. Он је био велик и значајан књижевник“, признаје и поред својих личних несугласица са Свинтилом писац и историчар књижевности Атанас Славов, а тај се снимак такође чува у тонском архиву Радија.

Рођен 1926. г., Владимир Свинтила је напустио овај свет 1998. Завршио је Италијанску гимназију у Софији, а знао је одлично и руски, француски, немачки, шпански и енглески језик. У доба социјализма, као поштовалац „декадентне“ западне културе, био је на мети власти и 1949. г. пошто је лажно оптужен за шпијунажу нашао се у логору „Богданов дол“, а затим и у „Куцијану“, што му је значајно пореметило здравље. Г. 1952. завршио је право на Софијском универзитету, а касније је постао уредник у листу „Народна култура“. Писао је критику и есеје за бугарску и страну штампу. Аутор је 20 књига. Игнорисан или хваљен, Свинтила никад се није уклапао у систем. Уметник европских димензија, он није достигао врхунце славе у Бугарској нити пре, нити после 10. новембра 1989. г.

„Владимир Свинтила није једини који није успео да постигне славу. То је особина бугарског окружења у којем су многи уметници део светског интелектуалног присуства, мада при томе немају визију својих западних колега, јер је код њих контекст другачији, сматра Јавор Ганчев, Свинтилин ученик који је одржавао везу с писцем до краја његовог живота. – Тамо је учешће друштва у комуникацији с интелектуалцима много интензивније. У Бугарској међутим доминанта у интелектуалном животу није била активна публика. Сматрам да је у основи свега пасивност нашег друштва.“

Читајући Свинтилина дела, човек се диви богатству бугарског језика. Његова публицистика, за коју су карактеристичне филозофска продубљеност, завидна знања из историје и деликатна запажања из области психологије народа, разматра теме какве су враћање коренима, критика ружног лица садашњице - клијентелизма, лажног морала, „разблудног утицаја администрације на дух“ и надасве – карактеристичну за бугарски живот борбу индивидуума за опстанак.