Традиционално се име бугарског града Тројана повезује са обрадом дрвета и керамиком. Али је Тројан родни град и јунакиње наше приче. Ралица Јовкова се родила у породици која се годинама уназад бави грнчарством због чега је она одрасла уз мирис глине и звук грнчарског точка. Завршила је Националну гимназију примењених уметности у Тројану након чега је студирала керамику на Националној уметничкој академији у Софији.

„Пуно сам размишљала о томе да ли је то прави избор, да ли се нисам препустила струји живота и попустила пред политиком родитеља који су ме имплицитно усмеравали у том правцу, прича Ралица. „Било је студената који су били много бољи од мене. А ја сам иначе волела и друге ствари, рецимо, математику. После дугих размишљања одлучила сам да морам постати веома добра у томе пошто су пре тога моји прадеда, деда и отац прошли истим путем и постигли су много тога. У те сврхе сам прво почела трагати за собом да бих нашла своја изражајна средства, те да направим нешто што ће бити препознатљиво, да оставим свој печат. На то су ме усмеравали многи професори један од којих је Божидар Бончев, професор Уметничке академије. Заједно смо били на једном бијеналу у Француској. Тамо ми је проф. Бончев испричао о једном свом предавању посвећеном тајнама успеха у уметности. Једна од њих је да будеш први у нечему, тј. да израђујеш арт керамику која ће се разликовати од традиционалне. Друга тајна је да будеш бољи од пионира што је такође веома тежак задатак, а трећа је да будеш друкчији. Признајем да сам понекад потпадала под утицај колега, али сам убрзо схватила да ћу тако остати непримећена, бићу само једна бледа копија. Тако сам се окренула техници својих предака која је мој стил учинила препознатљивим. Реч је о ангобирању које представља премазивање осушених, али још непечених керамичких производа танким слојем глине и праха неотопљивих оксида неких метала. Ово није глазирање које се обично врши засићеним бојама, док се за ангобирање користе меке, загасите боје.“

У Тројану није реткост да жене упражњавају професију грнчарства. Своје прве изложбе је Ралица приредила захваљујући мајци која је професор француског језика. У госте им стално долазе страни туристи који су поред радова њеног оца приметили и керамику Ралице. Тренутно се њени производи извозе у Немачку, Француску, Велику Британију и САД.

„У изради керамике је потребно добро познавање материјала које користиш у свом раду. Обично израда једног предмета траје најмање две недеље, чак и кад је у питању израда једне чаше,“ прича Ралица Јовкова и додаје:

„На почетку сам, као сваки млади аутор који жели да буде примећен почела са комисионом продајом робе. Договорила сам се са пар малих радњи. Тако су ме временом приметили већи клијенти из наших летњих одмаралишта, а стигле су и прве велике наруџбине. Била сам јако срећна. Престала сам са потрагом за купцима пошто су ме они почели контактирати. Имала сам наруџбине из већих градова у земљи, као и из Немачке. Радила сам углавном са Бугарима који живе тамо и који су продавали моје производе. Исто то се догодило и у САД. Производи су ми разних дезена. Црно-бели дезен са којим сам почела и даље ужива велико интересовање у Француској. Нежније нијансе зелене боје су тражене у Немачкој, док се цветна керамика више допада Русима.“

Према Ралици, једном керамичару је потребно најмање седам година како би почео да израђује сетове и свакојако фино посуђе. А иза свега тога стоји много труда, стрпљења и љубави.