Као да сам кренуо на дуго путовање за које желим да се никада не заврши – овим речима се с великим признањем Данац Симон Ленбах, који каже да му је Бугарска као друга домовина, обратио свом учитељу – познатом бугарском кавалџију Стојану Величкову. Снимак са плоче познатог музичара, који се случајно нашао код Данца, освојио је његово срце. Тако је бугарски кавал постао стална инспирација и звезда водиља Симона Ленбаха.

О себи, о својој вези са бугарском музиком он прича на нашем језику:

Већ дуго година су бугарски језик, бугарска култура и музика присутни у мом животу. Све је почело 1982. године када сам боравио у Великом Трнову на летњем семинару из бугарског језика. Тада сам много волео латино фолклор. У току семинара смо имали часове бугарске традиционалне културе и музике. Чуо сам лагану мелодију на кавалу – одушевила ме скроз. Већ сам знао – обавезно морам да научим свирати на том инструменту, који има изванредан звук и „обликује уметничке украсе“. Отишао сам у продавницу и купио кавал који није био неког квалитета. Познавао сам класичну флауту али никада нисам био видео како се на кавалу свира. Две године касније снашла ме велика срећа. У Софији сам упознао најбољег кавалџију свих времена – Стојана Величкова. Јавио сам му се, а он ме дочекао веома срдачно и охрабрио ме да наставим даље. Почели смо са дивном мелодијом „Волела Сафета“, коју сам ја знао са плоче и у коју сам био заљубљен. Након две године радили смо озбиљно пуна два месеца и већ сам могао рећи да сам савладао основе свирања на кавалу. Код мене су Стојанови кавали који су ми драгоцени. Године 1992. сам ступио у контакт са данском групом „Балкантранзит“ и загрејао сам њене чланове за бугарску народну музику. Нама је она помало чудновата, на почетку је људи некако тешко схватају, једноставно зато што нам није у крви, али смо почели да пишемо мелодије на бази неправилних ритмова. Управо сам завршио рад на песми „Седи Донка“ која је у ритму 7 + 7 + 11, који није лак за извођење али је лепо слушати га. И мојој ћерци се допада бугарска музика. Имао сам срећу и била ми је част да радим са Јанком Рупкином и Манолом Михајловим – познатим бугарским извођачима народних песама. Године 2006. смо издали компакт-диск са њиховим извођењима. На њему је и лагана Јанкина песма „Дотерах стадо“ на текст песника Пеја Јаворова. Пошто Јанка Рупкина не може да увек наступа са нама по Данској, на нашим концертима ову песму пева моја ћерка Лаура Ленбах, која се бави сасвим другом врстом музике, а публика је увек одушевљена. Ја сам се већ на самом почетку заљубио у Бугарску, Бугаре и бугарску музику. А бугарски језик ме обогаћује, пружа ми емоције и део је мог живота. Када долазим овде осећам се као код куће.

Симон Ленбах нам је испричао и о својој професији, о свом раду као амбасадор бугарске културе и уметности у Данској.

Тренутно радим као професор данског језика за странце који живе и студирају у Данској. Предајем људима из различитих крајева света. Драго ми је, што с времена на време предајем и Бугарима. Занимљиво им је како то да имају учитеља данског језика који зна бугарски. Иначе сам председник културног друштва „Данска - Бугарска“, организујемо празнике, културне догађаје, пројекције филмова који причају о Бугарској. Недавно смо у граду Орхусу имали сусрет са писцем Георгијем Господиновим – била је то дивна прилика за разговор са њим. Ево и једне веома занимљиве ствари – у Орхусу постоје три места која имају бугарска имена: велика трафика која се види из мора носи име „Варна“; поред ње је клуб „Силистра“, а имали смо и клуб који се звао „Марица“. За све је то заслужан Данац који се у Руско-турском рату од 1877-1878 године борио у редовима руске армије и коме је Бугарска много значила. Када је купио део Орхуса, дотичним објектима дао је бугарска имена.

Превод: Албена Џерманова