У просторијама Националног археолошког института с музејем при Бугарској академији наука отворена је 12. Национална археолошка изложба „Бугарска археологија 2018“. Као коорганизатори изложбе наступило је 19 музеја у земљи. Сви експонати  су вредни, јер причају о древним културама, а посетиоци имају прилику да виде и низ археолошких проналазака који до овог момента нису били „у светлу рефлектора“. На овом издању изложбе археолози представљају 250 експоната пронађених у 23 објекта као и постере везане за укупно 50 спроведених истраживања од ране праисторије до средњег века.

Међу најзанимљивијим објектима је римски град-колонија Улпија Ескус (Ulpia Oescus) који је био подигнут на ушћу реке Искар у Дунав (код данашњег села Гиген, у околини града Плевена). Град је имао важно место међу римским поседима на Балкану. Пре његовог оснивања на том месту је био размештен најранији логор римске легије на доњем Дунаву (Пете Македонске легије).

Међу налазима ископаним 2018. године је мермерна глава цара, вероватно Аурелијана (270–275). Он је стабилизовао Римско царство тако што се супротставио покушајима различитих племена да нападну Царство.

За време Готског рата 50. и 60. година III века Ескус је спаљен и уништен. Тада се Пета Македонска легија враћа у Ескус – десило се то у време цара Аурелијана. Овако је руководилац археолошких истраживања доцент др Гергана Кабакчијева образложила хипотезу о глави „цара“. Аурелијан контролише изградњу логора и кастела на доњем току Дунава и посећује Ескус. Стилске особине скулптуре такође наводе на овај закључак. Глава, која је део статуе, пронађена је само неколико метара од пријемне дворане велике резиденције из III века после Христа, која је најрепрезентативнија зграда у Ескусу. Ништа мање занимљиви су ископани архитектонски и грађевински елементи од мермера везани за реновирање резиденције у Ескусу поводом посете цара Константина Великог (306–337) ради отварања моста на Дунаву у јулу 328. године после Христа. Цар, који је био хришћанске вере, је наредио да се мост изгради, јер је сматрао да са „варварским“ народима на северу не треба ратовати него трговати.

Амблематична за праисторију на нашем поднебљу је хумка „Велико острво“ („Големият остров“) код Дуранкулака, у североисточној Бугарској. Међу занимљивим налазима који причају о начину живота у најстарија времена су справе за тетовирање – игла од кости и камен за млевење боје. Они су из раног бакарног доба (око 4500. године пре Христа)а представљају можда најстарија сведочанства о тетовирању као уметности. Поређења ради, најстарије мумије са тетоважама су пронађене у Египту а датиране су на период после 3351. године пре нове ере.

Орнаментисана керамичка посуда из Козареве хумке (у југоисточном делу Бугарске, у околини града Бургаса) изненађује својом лепотом и савршенством, посебно имајући у виду период њеног стварања – крај V миленијума пре нове ере.

Високу уметничку вредност поседује накит пронађен у касноантичкој и средњовековној тврђави Букелон (код села Маточина – недалеко од данашње границе са Турском). Лепа, фина сребрна минђуша са позлатом је из XIII-XIV века.

На изложби је први пут приказан и посебно вредан умрежени пехар пронађен 1960. године недалеко од града Јамбола. Стаклени пехар је право ремек-дело и није намењен свакодневној употреби него искључиво вечном животу – реч је о гробном налазу из римског доба (с почетка IV века после Христа). Он је тек последњих година рестауриран у Немачкој у оквиру једног пројекта Националног археолошког института с музејем. Према једној од хипотеза, пехар је створен на Блиском истоку – у Египту или Сирији. По мишљењу археолога Марија Иванова, индикативна о вештини мајстора је техника којом је он рађен.

Повод за приређивање изложбе био је Празник археолога који обележавамо 14. фебруара.

За све нас који смо се посветили археолошкој науци ово је могућност да себе осетимо као једну целину, да видимо и одамо признање раду наших колега, као и прилика да подсетимо да истраживање наше прошлости није елементарно такмичење већ сложени процес – рекао је нови директор Националног археолошког института с музејем при Бугарској академији наука доц. др Христо Попов.

Превод: Албена Џерманова

Фотографије: НАИМ, БТА и лична архива