Ратови, бекство од политичких режима, потрага за бољим животом су током година многе наше сународнике одвели далеко од домовине. Такав је случај и са људима у једном „бугарском“ селу у Израелу – Беит Ханан.

Ово место у централном делу земље, које се налази само двадесетак километара од трећег по величини израелског града − Ришон-ле-Цион, је благословљено, причају дописнице БНР Фења и Искра Декало. За разлику од других насељених места тамо је подземна вода сасвим близу земље а земљиште је плодно – све успева. То није случајно. Насеље су веома пажљиво одабрале најистакнутије личности јеврејске заједнице у Пловдиву, које су се тамо преселиле почетком ХХ века.

Беит Ханан није типично кибуц село (друштвена, претежно земљорадничка комуна у Израелу са заједничким имањем и демократским структурама). Његови први досељеници су били изузетно независни и нису се повиновали полувојним правилима кибуца. Свако је сам обрађивао парче земље које му је припало. Удруживали су се једино у вези са куповином технике.

Прве куће у Беит Ханану су личиле на дрвене колибе. Међутим, повећањем броја житеља села, почеле се градити стабилније и импресивне зграде чија архитектура у многоме подсећа на бугарску архитектуру. За разлику од арапског стила у околини, тамо су куће са косим крововима, нема везе што не пада снег. Само су прозори спаваћих соба мањи од оних у Бугарској - тако је због жарког сунца и неподношљиве врућине.

Наш први саговорник из Беит Ханана је градоначелник округа:

„Зовем се Мони Елимелех. Рођен сам у Израелу. Моја мајка је из Софије, а отац − из Никопола. Задужен сам за 10 села. Овде узгајамо кокоши за јаја, наранџу, авокадо, манго и поврће. У Беит Ханану − најастаријем од тих 10 села, имамо музеј где се чувају писма и предмети из Бугарске које су донели његови становници.“.

Занимљива чињеница о којој нам причају Фења и Искра Декало, је та да како би били примљени у Османско царство, Јевреји су прихватили обавезу да се не баве пољопривредним радом. Зато је током година после ослобођења Бугарске од османске владавине назвати Јевреја пољопривредником било прави куриозитет. У Беит Ханану, међутим, живе две сестре − Јаел и Михал Менда, које и у нашим данима обрађују земљиште које им је остало од оца.

„Наш отац је у Бугарској завршио гимназију, а мајка – француски колеџ. Њихови су родитељи били имућни и хтели су да их пошаљу у Француску да наставе школовање – да отац студира медицину, а мајка − моду. Међутим, у оно доба привлачиле су их идеје бунтовног новинара Јосифа-Марка Баруха (пријатеља бугарских писаца Алека Константинова и Ивана Вазова), поборника за повратак Јевреја на територије са којих су протерани у време римског цара Тита (79-81 г.). Није прошло много времена и наши се родитељи досељавају у Израел. Почињу да се баве пољопривредним радом – саде баште - узгајају наранџе и мандарине, а почели су да узгајају и птице. Данас у нашем селу постоји елитна фарма коња и модерна живинарска фарма, а ми се и даље бавимо фармерским радом“.

У Беит Ханану постоји и велики културни дом. Допре 20 година у њему се одвијала активна делатност – причају Јаел и Михал Менда. – При Дому је постојао хор, у којем је певао њихов отац, као и плесни ансамбл.

„Не сећам се тачно које су то биле игре – каже Михал. - На фотографијама које имамо, чланови ансамбла као да су одевени у стилизоване бугарске ношње, али су боси. У нашим данима људи имају возила и више воле да посете неку забавну приредбу у граду, а некада су популарни оркестри и позоришта овде гостовали. Али имамо велику школу. И ми смо се овде школовали а ја сам касније ту предавала географију и ботанику. Била сам у Бугарској у оквиру популарне међу Израелцима екскурзије под насловом „У потрази за коренима“. Тада смо свратили и у село наших родитеља – у Белаштицу (јужна Бугарска). Имамо њихову стару фотографију – сликали су се испод два храста на обали реке. Дрвеће је и сада тамо. И ми смо се на том месту сликали, али са садашњим пољопривредницима у Беит Ханану“.

Превела: Албена Џерманова