Алевије су веома затворена заједница која ревносно чува и негује своје традиције, културу и идентитет. Њихов живот као да је обавијен велом тајности и често су несхваћени од околине. Алевије, које још зову „алевити“ и „кизилбаши,“ раштркани су по Бугарској, а највише их има у источном делу Родопа и североисточној Бугарској. Данас њихов број не премашује 55.000. Једно од највећих средишта алевита у земљи је Лудогорје - историјско-географска област на североистоку земље, која укључује градове Исперих, Кубрат, Дулово, Влчи дол, Разград и др.

Др Надије Карагјозова из села Бисерци, општина Кубрат, одрастала је у тој заједници. Каже да упркос суживоту са осталим становницима, они не дозвољавају сваком да завири у њихов свет.

Али ко су заправо алевије?

„Они су били и остали једна велика загонетка,“ каже завичајни историчар др Карагјозова. „Оба назива – алевити и алевије, потичу од Алија, рођака и зета Мухамеда, кога шиити сматрају наследником и вођом свих муслимана после Мухамедове смрти. Алевити су припадници шиитског правца у исламу, који је настао у 7. веку као опозиција сунизму. Домовина шиита је на територији данашњих Ирана и Ирака, одакле су, према историјским изворима, кренули према источним Родопима и Лудогорју, који су у то време били у саставу Османског царства.“  

Кажу да су алевије мистици ислама. Они верују у лично општење с Богом, а стање налик трансу у које западају приликом извођења ритуалног плеса сматра се главним кључем за то. Жене не покривају лице а учествују заједно с мушкарцима у извођењу ритуала. И још једна занимљива ствар – ова мала муслиманска заједница не одлази у џамију и медресу, већ се њени припадници окупљају у молитвеним џем-кућама. У турбетима и текијама широм земље алевити у славу својих светаца пале свеће, кољу курбане и служе вино (за разлику од сунита који не користе алкохол приликом извођења верских обреда).

„Оно друго што привлачи пажњу је равноправност жене и мушкарца. И основне људске вредности, попут једнакости и слободе, дубоко су уврежени у њихову свест. То се да видети у ритуалним плесовима које изводе,“ каже др Надије Карагјозова и додаје: „У мом родном селу Бисерци, током готово 600 година, мирно коегзистирају хришћани и муслимани, а алевити су најбројнија заједница у селу. Основну школу сам похађала у родном селу и не памтим да је икад било етничког сукоба.“

Традиције алевита из Лудогорја прожете су колоритом, али и дубоком, често несхваћеном од осталог света симболиком. Др Карагјозова већ годинама проучава два од највећих празника алевита који су се сасвим оправдано нашли на Унесковој листи нематеријалног културног блага.

„Почнимо с празником Хидрелез који се обележава 6. маја и исто као и Ђурђевдан слави буђење пролећа и природе. На тај дан се изводи борбени плес који карактеришу различити мимички гестови. Група мештана „наоружаних“ врбовим гранама обилази село три пута и шиба пролазнике гранама украшеним коњским длакама и разнобојним каменчићима за здравље. У извођењу овог обреда учествују искључиво девојке одевене као војници или у тешке беле ношње од ћенара.

Другим празником се обележава персијска Нова година – 21. март. Народ овај празник зове Норуз. Неизоставни део прославе је обредни плес – тзв. семах који изводе мушкарци и жене. Овим ритуалом се одаје почаст сунцу, а обележава се нови почетак, буђење природе.“

Уредила и превела: Ајтјан Делихјусеинова

Фотографије: др Надије Карагјозова