Пет глумица крвавих и згрчених лица шаљу вапај за помоћ у центру главног града Бугарске. Поистовећујући се са улогом жртве, оне су дале старт #несисама – кампањи против породичног насиља над женама. Плакати који приказују њихова лица у крупном плану и садрже кратке поруке постављени су у центру Софије, како би допрли до апсолутно сваког од нас. Зато што је чак и случајни сведок насиља одговоран колико и насилник и својим поступцима може да спасе живот.
Према подацима невладиних организација, у Бугарској је свака трећа жена изложена породичном насиљу, било физичком, било психичком или емотивном. А то значи да je приближно милион и 250 хиљада Бугарки искусило неки облик злостављања.
Испоставило се да смо једина земља у Европској унији која не води званичну статистику о жртвама породичног насиља. У исто време, ова појава је узела маха како код нас тако и у целом свету. Међутим, друштво често остаје глуво на овај проблем, не схвата га, он остаје затворен у породици, те због тога проактивна кампања #несисама за циљ има не само да жртве насиља натера да потраже помоћ, већ и да друштву приближи и укључи га у овај, према речима организатора, „вишеслојни“ проблем.
„Веома је тешко отворити душу, јер већина жртава или не схвата да су жртве насилника или га крију због стида, страха и огромног неразумевања околине”, каже Антонија Дончева–Доња. Шминкер по занимању, она на лица глумица Биљане Георгијеве, Дарије Симеонове, Десиславе Бакарџијеве, Јоане Буковске-Давидове и Силвије Петкове наноси белеге насиља који настају иза затворених врата.
„Велики део нашег друштва сматра да је жртва сама крива, да је сама изазвала насиље”, додаје она. „На исти начин се доживљавају и друге жртве насилних веза, укључујући и мушкарце – па кажемо „Ко му је крив што је трпи”. Али, проблем је крајње озбиљан и све док не схватимо да је чак и један случај насиља ужасно много, ништа се неће променити.”
У многим случајевима људи, који слушајући урлике и плач постају сведоци насиља у свом суседству, остају неми јер не желе да се мешају.
„Један од наших циљева је да пробудимо емпатију друштвене заједнице”, наставља Антонија Дончева. „Да људи схвате да када су сведоци насиља и ништа не подузму, заправо постају саучесници насилника. Веома је лако, када чујемо жену, мушкарца или дете како запомажу иза затворених врата, да им позвонимо или да позовемо број 112. Због тога што овај поступак може да спасе живот, да буде нешто смислено и значајно у нашим уређеним животима.”
Бирократија и начин на који људи са друге стране телефонске жице реагују на пријављивање насиља често код жртава уливају додатну несигурност и страх.
„Замислите колика огромна храброст је потребна да жена или дете у тренутку реалне опасности по живот позову 112”, истиче Антонија Дончева. „А са друге стране почиње испитивање – ваше име и презиме, адреса, јесте ли сигурни у то што говорите. Губи се ужасно много времена што проузрокује нови проблем, јер када полиција изађе на адресу, жртва се умири зато што је позвала број за хитне случајеве. Међутим, то је не штити ако не поднесе пријаву полицији. Апсолутно нико не информише жртве о томе да, осим што треба да позову 112, треба да оду и у најближу полицијску станицу.
Капљицу наде, трунчић самопоуздања и зрнце одлучности – све ово жртве могу да извуку из позитивних порука на плакатима у парку испред „Кристала”. Ако их прочитају и препознају се у унакаженим лицима, можда ће схватити да:
„Није страшно побећи, страшно је остати, а живот напољу је предиван!”
Текст: Дијана Цанкова (Интервју: Силвија Великова, БНР“Хоризонт”)
Превод: Свјетлана Шатрић
Фотографиjе: stolica.bg
Амбасада Француске и Француски културни центар окупили су врхунске научнике како би поделили своја искуства о научним изазовима на Антарктику и борби против климатских промена. Партнери овог значајног догађаја били су Француски поларни институт..
Уочи председничк их избор а у САД , узбуђење није присутно само међу Американцима. Европљани такође са нестрпљењем чекају резултате – да ли би победа Камале Харис доне ла доследну политику и предвидљивост, или је Европа спремна за..
Од лондонских ресторана с „Мишлен“ звездама у чијим кухињама влада ужурбана атмосфера до сеоцета ушушканог у шумовитом срцу Родопа, животни пут Петка Шаранкова препун је неочекиваних преокрета и изненађења. После низа година проведених у Лондону, где је..