Село Врба једно је од насељних места која припадају општини Белоградчик, смештеној на северозападу Бугарске. Стигла га је тужна судбина, с обзиром на то да у њему живи свега 10 становника старијих од 70 година.

А пре 150 година на овом се месту збио један изузетан догађај када је 20. маја 1874. године уз застрашујућу буку у оближњу храстову шуму пао метеорит тежак око 3,6 кг. И мада у селу Врба данас нико не чува успомену на један од ретких метеорита који је пао на територију наше земље, овај догађај је добро познат научницима из Европе и САД. Највеће парче међузвезданог материјала чува се у Природњачком музеју у Будимпешти, док се остали делови налазе у музејима у Бечу, Паризу, Лондону, Берлину, Чикагу.

Село Врба смештено је на два брда између којих се налази долина. Свих 10 становника, међутим, данас живи на једном брду, док је на другом зуб времена учинио своје остављајући га на милост природе.

„У селу има празних кућа које су стављене на продају, али за њих интересовања нема. Можда је разлог томе што овде нема ни продавнице, ни потребних садржаја, не постоји ни превоз којим би људи путовали до Белоградчика и назад – свако путује сопственим превозом или се ослања на пријатеље. Хлеб се у село комбијем из Белоградчика довози понедељком, средом и петком“, рекла је за БНР Видин начелница локалне администрације Лили Антонова. Њене речи не звуче оптимистично, али су веран одраз онога што се дешава у многим селима на северозападу Бугарске.

Неретко долази и до нестанка електричне енергије што проузрокује проблеме везане за оператере мобилне телефоније, чија се најближа ћелија налази у суседном селу Рабиша.

„Када тамо нестане електричне енергије, у року од сат времена и ми остајемо без мрежне покривености – немамо телефоне, немамо интернет. Ако за то време некоме од житеља села затреба лекарска помоћ, прво се обраћају мени, а ја онда помажем колико могу“, напомиње Антонова. „Возим их до Белоградчика (11 км), купујем им намирнице и лекове. Ради се о старијим људима који за све што им треба рачунају на мене. Зову ме у свако доба дана и ноћи ако нестане струје или воде. Имамо проблема са водоснабдевањем јер у селу користимо пумпе па када нестане електричне енергије, нестане и воде.“

Две куће у селу купили су нови власници – Румуни, који су раније овамо долазили пуни полета, али се чини да је у последњих годину дана њихово интересовање спласнуло тако да током 2023. нису ни свраћали. Разлози су, можда, везани и за недостатак било каквих инвестиција у селу.

У разговор о селу укључује се и један од старијих мештана – Коста Георгијев, који је до свог пензионисања држао сеоску продавницу. Према његовим речима, пре доста година у близини села се налазио каменолом, фарма на којој су узгајане домаће животиње. Седамдесетих година прошлог века овде је живело око 100 становника, било је преко 300 грла стоке и много дунума обрадиве земље. Сеоског збора који је организован 2 и 3. јуна већ одавно нико се ни не сећа, јер нема народа:

„Када је 1949. године у селу основана земљорадничка задруга, мој отац је био први који је организовао опрему и бригаде које су овде почеле да раде. То је трајало до 1960. године, када је све уништено. Људи су тада масовно почели да се исељавају у градове – Белоградчик, Лом, Видин, Софију, и тако су мало-помало села у овом крају опустела.“

Саставио: Јоан Колев

Извор: интервју Катје Борисове са БНР-Видин

Превод: Свјетлана Шатрић

Фотографије: Генади Цоков – БНР Видин, лична архива професора Борислава Тошева