Красимир Караилијев је рођен у Словачкој, али је његова фамилија из Бугарске. Потомак је бугарских баштована чија се слава крајем 19. и у првој половини 20. века пронела Европом. И данас је живо сећање на њихове баштованске вештине.

Родитељи Красимира су из села Поликраиште, у околини Великог Трнова, одакле је и његов деда који је са 15 година отишао у гурбетлук. Пет година радио је у Мађарској, након чега се накратко вратио у домовину, а 1946. године се заједно са супругом и децом трајно настанио у Братислави. Тамо се родио и Красимир чији су се родитељи развели, када је имао свега 2 године. Његов отац се вратио у Бугарску, а он је са својом мајком остао у Братислави.

Красимир Караилијев је засновао породицу у главном граду Словачке, али су бугарски језик и бугарска култура саставни део његовог живота.

"Одрастао сам у бугарској породици. Од родитеља моје мајке и од ње саме научио сам бугарски језик, усвојио бугарске манире и обичаје. Ја се осећам Бугарином. Похађао сам бугарску школу "Христо Ботев" у Братислави. И моја ћерка се тамо школовала. Са мојом женом, која је Словакиња, смо одлучили да, пошто сам ја Бугарин, наше дете треба да боље научи бугарски. На Универзитету "Коменски" у Братислави ћерка је студирала бугарски језик и књижевност и хрватски језик, али нажалост, у Словачкој је тешко наћи посао са бугарским језиком. Међутим, она не одустаје и тражи варијанте. У међувремену, да би се издржавала, ради посао који није везан за бугарски језик."

Красимир е таксиста. Сваког јутра путује од своје куће у Мађарској у Братиславу да би одвезао супругу на посао, а затим наставља возити такси. Пре неколико година је одлучио да прода свој стан и купи кућу са двориштем у мађарском граду Мошонмађаровару, удаљеном само 17 км југоисточно од тачке на којој се спајају границе Словачке и Аустрије. Тамо се осећа мирно, а успео је и да у свој дом унесе бугарски дух – од архитектуре, преко ентеријера и намештаја, до кухиње и музике коју слушају.

"Мошонмађаровар је веома леп градић – познат је по термалним минералним изворима, па и као град зубара, јер их тамо има више од локалног становништва. У свакој другој кући живи зубар. Многи Аустријанци долазе да се код њих лече. Тако сам решио – продао сам стан и за исти новац купио велику кућу са двориштем. Направио сам и малу, лепу механу у традиционалном бугарском стилу. А волим и да кувам. Волим да спремам бугарска јела. Правим бугарски суџук, узгајам паприку, парадајз. Имам пластеник и већ сам посадио паприку. Чекам да никне, а после долази на ред парадајз итд."

Иако је рођен и одрастао у Братислави, Красимир сваке године посећује Бугарску да би одржавао везу са својом прадомовином. Недавно је остварио и свој сан да упозна свог оца и помири своје родитеље. А у Словачкој у својој души носи Бугарску. Красимир је међу оснивачима ансамбла народних игара "Веселие" ("Весеље").

"Много волим бугарски фолклор. Зато сам заједно са Цветелином Генчевом, која је око 4 године била директор бугарске школе, а сада је већ у Бугарској, један од оснивача ансамбла. Она је много тога учинила за нашу школу. Имали смо и дечји хор ˈСлавейчеˈ ("Славујче") где је певала и моја ћерка. Заједно са Цветелином, учитељима и другим људима који су показивали интересовање за бугарске народне игре, основали смо ансамбл ˈВесељеˈ."

Питали смо Красимира Караилијева како се Словаци односе према Бугарима?

"Словаци воле Бугаре, јер осећају словенску крв. Допада им се како живе Бугари, као и то да су гостопримљив народ, а и наши језици су блиски. Увек се са одмора у Бугарској враћају са импресивним утисцима и чувају добра сећања на дане проведене у Бугарској."

Фотографије: Красимир Мартинов и Красимир Караилијев – лични архив

Превела: Албена Џерманова