Био једном један необичан кварт одакле је почела изградња старе Софије, с обзиром на то да се налазио између Дворца и железничке станице – на главном путу који је повезивао живот у граду. У том простору људи нису задовољавали само своју природну потребу за комуникацијом, већ су својом тежњом да пруже најбоље утицали и на архитектонски, културни и предузетнички развој престонице.

Овогодишње издање фестивала „КвАРТал“ враћа нас управо у то изгубљено време, како бисмо осетили душу града каква је била пре 9. септембра 1944. године.

„Већ скоро девет година иницијатива 'КвАРТал' се бори да имамо стари центар, јер Софија то заслужује“, каже Мартина Стефанова, организаторка фестивала. „Стари боемски кварт. Овде су се налазиле бројне занатске радионице, тржнице испред бање, а око нас лебде приче о кућама и препородитељима, лекарима, трговцима. Ово је такође била културна тачка у којој се налазила 'Галерија шесторице' – једна од првих, одакле је, почетком двадесетих година прошлог века, почела да се развија бугарска уметност. Много тога ће нас пренети у 'Дух старе Софије', како се и зове фестивал, тамо где су остала сећања. Циљ нам је да их откријемо и испричамо причу пре него што нестане или буде измењена.“

Од 13. до 15. септембра, житељи и гости Софије моћи ће да прошетају специјално „ослобођеним“ пешачким улицама, укључе се у неке од историјских тура, слушају музику из тог доба, цртају графите, преобуку се у ретро одећу, уживају у поворци ретро аутомобила и инсталацији „Светлост из прошлости“. На фестивалу „КвАРТал“, у присуству власника зграда, представника институција и политичара, биће покренуто и питање очувања и реновирања културног наслеђа.

„Једна од основних ствари је да сачувамо куће, али то је изузетно тежак задатак, јер је велики део њих избрисан са списка културних споменика, а друге су предвиђене за рушење. Када се отвори тај списак, појављује се застрашујућа истина – да 70% изграђених објеката у кварту треба да буде срушено и поново изграђено“, открива тужну слику Мартина Стефанова. Ипак, она у себи гаји и зрнце наде – видевши како се кварт, уз помоћ грађанских напора, као што је иницијатива „КвАРТал“, почиње мењати. Зато нас води ка једној од својих омиљених преживелих зграда, која је изграђена 1911. године за породицу Захарија Футекова – издавача књига и брата Рајне Кнегиње.“

„Открили смо је пре неколико месеци“, каже она. „Кућа се налази на углу улица Бенковски и Дондуков, скривена иза дрвећа и нетакнута. Зграда је, међутим, јединствено уметничко дело из периода сецесије, када су у доба настајуће техничке револуције – слично данашњој дигиталној – људи желели да побегну од масовне производње и врате се природи. Управо зато се појавио покрет Ар нуво, са флоралним мотивима на зградама. Таква је и кућа породице Футеков чија су врата, балкони и фасада попут слике. Али најзанимљивије је да на предњој страни, према улици Дондуков, стоји орао са раширеним крилима који у канџама држи ловорове гранчице и свитак с натписом: Vincit Veritas ('Истина побеђује'). Ово је веома инспиративно за време у којем живимо.“

Боемски кварт, како су га називали Софијанци, био је омиљено место истакнутих представника књижевне заједнице.

Али идеални центар Софије имао је и своју париску страну.

„Тада су људи живели слободније и срећније, јер је то место било познато и као кварт црвених фењера“, наставља причу организаторка фестивала. „Ту се налазило много шансоњерских кафе-клубова где су певачице изводиле шансоне. Градске госпође нису одобравале да њихова господа посећују ове локале, од којих је најзначајнији ресторан Гамбринус. Ту се господа окупљала, остајући до 4 сата ујутру када би одлазили у оближњу кафану да поједу шкеме чорбу.“

Живот Бугара у то време био је пријатан, културан, цветајући и боемски, према речима Мартина Стефанове. То је време после Ослобођења (1878. године), када су, по њеним речима, први државници и просветитељи оставили дубок траг за будуће генерације. То је епоха у којој бугарска интелигенција путује у Европу и комуницира са значајним личностима у Бечу, Паризу и другим престоницама.

„Веома је занимљиво да су управо почетком прошлог века у Народном позоришту постављене прве савремене конструктивистичке позоришне представе“, додаје Мартина Стефанова. „Глумци су излазили у костимима који су подсећали на Пикасов стил – геометријске фигуре уместо тела. Још једна занимљива чињеница је да је визуелни идентитет 'КвАРТал фестивала 2024 – Дух старе Софије' инспирисан ствараоцем софијског грба Харалампијем Тачевим, који је израдио детаље на чувеним зградама попут Централног купатила и Хала и који се сматра првим бугарским декоратором.“

Сви ти интелигентни и напредни људи живели су у заједништву, тежили развоју и стремили ка светлој будућности, све док 1944. године није наступила права катастрофа са новим властодршцима који се нису либили да униште интелигенцију и буржоаски живот. Комунисти су почели да руше или национализују зграде градске боемије, а на њиховом месту подизали су угласте грађевине, лишене маште и духа. Простор је постајао све више пуст, а живот као да је стао. До почетка 2000-их, када су први трговци са својим радњицама почели да улазе у кварт који је годинама био сматран опасним.

„Захваљујући ових скоро деветогодишњем периоду можемо да се прошетамо истим улицама и да видимо да оне имају сасвим другачији изглед – зграде су реновиране, а на доњим спратовима кућа отворене су продавнице, баш као некада“, каже Мартина Стефанова. „Тако да заиста мењамо свест и подстичемо грађанску будност. Промене правимо ми, људи, и ако их не захтевамо гласно, неће се догодити.“

Како урбана средина утиче на све нас, и као дух, и као васпитање, и као достојанство, и можемо ли је донекле кривити за недаће које муче наше савремено друштво?

„Ми живимо у урбаној средини која је изузетно разнолика по питању грађевина, с једне стране имамо сабласне зграде из прошлости, полусрушене или напуштене објекте, а са друге жељу да градимо огромне стамбене комплексе. Након периода транзиције, веома брзо смо усвојили капитализам и у покушају да стигнемо Запад, а у том ужурбаном новом добу образовање и културу смо ставили у други план. То стизање се, међутим, дешава и кроз њих, а ми смо као апсолутни дивљаци изгубили сећање на репресивни режим, који је имао за циљ да уништи све што је постојало пре 1944. године. Зато је наш циљ да вратимо то сећање, јер без културе немамо вредности, немамо образовање и завршићемо поново у пећинама. Дакле, на нама је да говоримо о својој историји и култури, како бисмо их сачували и како не бисмо дозволили да буду замењене због других интереса. Период транзиције већ је прошлост и време је да вратимо свој систем вредности“, одговара Мартина Стефанова.

„И још нешто – прави патриота је онај ко брине о историји и жели да је пренесе у будућност“, каже Мартина Стефанова.

Фотографије: КвАРТал Фестивал, БТА, БГНЕС