Године 1979. на бугарским екранима појавила се седмоделна дечја серија „Фиљо и Макензен“, у режији Димитра Петрова и Владислава Икономова, по сценарију Свободе Бачварове.

Пустоловине двојице дечака из малог провинцијског града током летњег распуста 1944. године, испреплетене са драматичним историјским догађајима, приказане су са непогрешивим осећајем за хумор аутора и одмах су освојиле гледаоце. У деценијама које су уследиле, серија је постала омиљена генерацијама бугарске деце, а музика Александра Брзицова прерасла је у прави хит који се памти и данас.

Композитор је рођен отприлике годину дана пре догађаја приказаних у серији – у пролеће 1943. године. Потомак је угледне бугарске породице из Македоније, унук публицисте и преводиоца Димитра Брзицова и син познатог новинара и писца Христa Брзицова. Свој музички дар наследио је од мајке – Кати Спиридонове, једне од најсјајнијих бугарских оперских звезда из прве половине XX века.

Њен син, Александар, почео је да свира клавир већ са пет година и, још као ученик, био члан аматерских састава. Иако га је живо занимала класична музика и џез и похађао је приватне часове код чувеног диригента, композитора и пијанисте Емила Георгијева, завршио је Ликовну академију, смер примењена графика. Но, пре него што је дипломирао – већ као двадесетогодишњак – почео је да пише музику. Брзицов се утврдио као аутор филмске музике, са опусом који обухвата више од 100 играних, анимационих и телевизијских продукција.

Почетком 70-их година прошлог века, Александар Брзицов се окреће и инструменталним и вокалним жанровима популарне музике. Сарађивао је са звездама као што су Лили Иванова, Јорданка Христова, Маргарита Хранова, Катја Филипова, Орлин Горанов, Нели Рангелова, Камелија Тодорова и Васил Петров. Написао је више од 150 песама, оркестарских композиција и музике за позоришне представе. Познат је и као један од водећих аутора аранжмана у бугарској забавној музици 70-их и 80-их година XX века.

На први поглед једноставна, али изузетно привлачна и незаборавна већ на прво слушање, главна тема Александра Брзицова из серијала „Фиљо и Макензен“ постаје узор популарне вокалне минијатуре, захваљујући дирљивом тексту изузетног песника Богомила Гудева (1935–1993), који је, без сумње, носио у себи дечје успомене управо из 1944. године – времена у којем се одвија радња филма. Завидна машта песникова претвара мелодију Александра Брзицова у успомену на уличицу, низ коју трче босоноги несташни малишани, котрљају се крпене лопте, а понекад неко и погоди нечији прозор… Такво детињство, можда, више не постоји већ више од пола века. На крају песме, у стиховима намењеним онима који су одрасли, „звезде већ сијају издалека, с огњем који је хладан“.

Ненаметљива, а невероватно привлачна мелодија и непоновљив текст, филигрански обрађени у аранжману славног композитора Стефана Димитрова, постају још узбудљивији захваљујући гласу извођача – Орлина Горанова. Песма „Босонога времена“ позната је и у извођењу Богдане Карадочеве, али мушки глас боље пристаје причи из оригинала – филма о Фиљу и Макензену. А тај величанствени, богат и баршунасто мек, нежан и искрен, емотиван и дубоко дирљив тембр Орлина Горанова претвара скромну, једноставну песму у нешто далеко више – у бисер бугарске музике. „Босонога времена“ – сећање на детињство које је било чисто, искрено и није познавало зло; сећање на нашу изгубљену невиност…

Превела и објавила: Свјетлана Шатрић

Фотографије: БНТ-архива, Здравко Петров - БНР