Кроз Јакоруду је некада пролазио римски пут који је повезивао Филипополис (данашњи Пловдив) и долину реке Марица са једним од магистралних путева Римског царства – Виа Егнација. О томе сведоче остаци две тврђаве – прва се зове Каљата, а друга - Градиште. Многе познате у Бугарској личности су рођене у том малом граду – војвода Тодор Македонски и војвода Богдан, писац Никифор Попфилипов. Истакнути песник Петко Рачов Славејков је по деди пореклом из Јакоруде.
Јакоруда има самосвојан фолклор, локалну традицију и културу коју мештани и данас чувају и негују. Овде живе хришћани, исламизовани Бугари и Роми. Припадници две вере често заједно славе празнике, помажу се узајамно, поштују међусобне различитости. Овдашњи фолклор представља јединствени спој родопске и пиринске музике, а говор Јакоруде је толико специфичан да је готово неразумљив онима који нису из овог краја.
Ђурђевдан се овде обележава као породична, али и као градска слава. За овај празник у Јакоруду се враћају и многи који су се одавде одселили да би са родбином и пријатељима на пољанама у месту Свети Георги, где се налазилoпрвобитно насеље, прославили тај дан.
О обичајима и атмосфери празничног дана прича Вања Палова – културолог и јавни радник из Јакоруде.
„Између свих бугарских празника Ђурђевдан је најпоштованији овде у Јакоруди . Понекад се шалим да је Ђурђевдан овде исто што и национални празник. Прослава се организује у месту Јакорушица где је поникло прво насеље. Тамо се налази црква Светог Георгија, изграђена на руинама старог храма чији су темељи сачувани. Ово место зрачи неком посебном енергијом која га чини привлачним у свако доба године. Уочи 6. маја људи из сваке махале, одевени у народне ношње, излазе испред својих кућа. У велике земљане лонце сипају воду, а свака породица китицу здравца привезану црвеним концем ставља у лонац верујући да ће тако укућанима обезбедити здравље и берићет. Онда сви певају и играју. Судови с водом стављају се испод ружиног бокора или процвалог цвећа да би тамо преноћили уочи Ђурђевдана. На сам празник када се врате са весеља на пољанама, свако вади свoју везицу из глиненог суда.“
Према локалном обичају жене боје јаја и за Ђурђевдан, али само црвена и носе их на градску славу. Ова јаја деца користе у игрици у којој гатају коме ће се најпре осмехнути срећа, ко ће бити најздравији и т.сл. Верује се да ће највише среће имати девојчица или дечко коме пође за руком да до највеће висине баци своје јаје.
„Петог маја, у порти цркве Светог Ћирила и Методија скупљају се жртвене животиње. То су јагњад коју људи дарују за курбан без обзира које су вере. Сваке године људи добровољно носе у цркву 40 – 50 јагњади. Рано ујутру на Ђурђевдан у месту Јакоруштица припремају се казани за кување јагњетине.У припреми жртвеног јела учествују и жене, и мушкарци. Људи су празнично одевени, а коњи украшени најлепшом опремом. Пиште зурле, од ударања у гоч се тресе земља, весеље уз музику и храну траје све до вечери када се сви враћају и сливају на трг у Јакоруди. Пева се и игра до миле воље све до ситних јутарњих сати.“
Према документима из османског доба, у близини данашњег села Биво љ ане у општини Момчилград, живело је више од 500 дервиша који су се школовали у текији Елмал баба. Овај верски центар у прошлости је важио за највећи дервишки центар у овом делу..
Рано ујутро момци и девојке се окупљају на ливадама да играју са сунцем. "Верује се да тада сунце игра, јер је летња дугодневица" – ово је по речима осмогодишњег Ива Илијева из Софије најважније што треба да знамо о Ивањдану. Иво је један од..
Регионални етнографски музеј у Пловдиву биће домаћин XVІ издања Недеље традиционалних заната, саопштили су организатори. Отварање ће бити уприличено 24. јуна, на Ивањдан , празник који jе у нашој народној традицији посвећен биљу и његовој исцелитељској..